Торзо КОМПЛЕТАРИУМА

Зона преливања

ЛеЗ 0009209 Зона преливања. Леонид Шејка. - ...Улазећи, дакле, у Ђубриште, могао сам без задржавања да пођем у правцу Замка, али, као што рекох, ја сам једва знао за његово постојање и, с друге стране, хтео сам да испитам све могућности, све пролазе, а још више, све ћорсокаке око великог пространства, које зовем Ђубриште. Оно је преда мном у целој непрекидности и у димензији која не може да се сагледа, да се премери, тако да од целе површине испитујем један мали део, мој део. Што се тиче Града, њега сам могао да реконструишем на основу свега овога разбацаног по Ђубришту, што је, у ствари, била одбачена неупотребљивост, а за мене много више од тога – један космос, независан од Града, иако се Ђубриште преливало у Град или чак поклапало са њим, што је вероватно и условило да сам, лутајући по Ђубришту, зашао у Зону преливања и с тешким напором свести успео да схватим да је то што имам пред собом у ствари Град.

kompletarium

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

петак, 12. фебруар 2016.

Старац Јосиф - Шта нас чека?



Објављено је 06.02.2016.
Старац Јосиф пре 10 - 15 година боравећи ван Свете Горе беседи о пророчанствима светогорских стараца о дешавањима пред крај света која се већ као увертира могу наговестити у нашој свакодневници а врло могуће већину нас и задесити у будућности а пре свега наше потомке.

Бог мења Своје одлуке у стотинкама зарад нашег спасења, све зависи од нас.

Подржите нас и пратите и преко фејсбука:
Категорија Непрофитне организације и активизам

четвртак, 04. фебруар 2016.

Код нас није могућ иоле прихватљив договор око било ког кандидата, једино је сигурно да би сваки предлог наишао на неразумевање и отпор и кандидатима би пресело кандидовање...

Србија и Нобел: Свет не зна шта све имамо





СРБИЈА годинама изостаје из борбе за Нобелову књижевну награду, иако би за промоцију културе било корисно да се и наше име "врти" на кладионичарским листама вечитих могућих добитника. Што бисмо били гори од Естонаца, Јапанаца или Кенијаца?
За кандидатуру је, међутим, потребно да се позване српске институције и организације сложе око тога ко је тренутно најбољи српски писац, са јаким адутима да заинтересује Нобелов комитет за књижевност Шведске академије. Томе би требало да претходи и усаглашена оцена домаће књижевне критике, као и планско превођење тих књига на светске језике.
О важности превођења говори и пример "Геопоетикине" едиције "Српска проза у преводу", захваљујући којој су се српски аутори појавили на енглеском језику, и у избор за престижну награду Импак Даблин 2011. године ушли су романи Виде Огњеновић, Срђана Ваљаревића, Владислава Бајца, а ове године Горана Гоцића и Владана Матијевића.
- Иначе, планског превођења са српске стране нема. Појединачно гледано, најшири одјек савремених (живих) писаца имају књиге Давида Албахарија и Драгана Великића и понеког још. Али, то је далеко од светског успеха - каже, за "Новости", Владислав Бајац.
У причи о Нобеловој награди, по његовим речима, много више тога зависи од одлука такозваних великих култура: оне и даље држе монопол при одлучивању:
- Ако не у Нобеловом комитету и жирију, шири културно-политички контекст одређује кандидате. А ми нисмо у том хоризонту. То не значи да не треба да се трудимо: да бисмо уопште ушли у игру, прво ми морамо да пружимо информацију другима о нашој књижевности. Без ње свет не зна шта имамо. А имамо, ако ништа друго, литерарну разноврсност какву нема баш много националних књижевности.
ВЕЛИКИ ГУБИТАКПоражавајући податак, који су "Новостима" изнели у Удружењу књижевника Србије, јесте да сваке године премине око 30 писаца, и тако последње три деценије. Долази се до невероватне цифре од око 900 књижевника које смо изгубили, а међу њима су се налазили и наши великани који су били кандидати за Нобелову награду. Реч је о Данилу Кишу, Милораду Павићу, Васку Попи, Слободану Селенићу, Миодрагу Павловићу, Добрици Ћосићу, Мирославу Јосићу Вишњићу и Миодрагу Булатовићу који је важио за нашег најпревођенијег писца у свету.
Бајац подсећа да Нобелова награда око себе привлачи и некњижевне разлоге:
- Њима се ваља одупирати квалитетном литературом. Лично мислим да би Српски ПЕН требало, уз САНУ, да буде и даље адреса за номиновање писаца за Нобелову награду. И не сваке године.
Професор Радивоје Микић не мисли да је лоше што немамо кандидата за Нобелову награду:
- Већ доста дуго ту награду не добијају само врхунски писци већ писци преко којих се завршавају и неки други послови. У данашњем свету то је једноставно тако и ми ту ништа не можемо да променимо.
Додајући да разуме и оне наше установе и организације које не шаљу предлоге, Микић закључује:
- Код нас није могућ иоле прихватљив договор око било ког кандидата, једино је сигурно да би сваки предлог наишао на неразумевање и отпор и кандидатима би пресело кандидовање. Наш књижевни живот је антагонизован и из идеолошко-политичких разлога и то би се снажно одразило и на само кандидовање и на однос према кандидатима. За своју књижевност ми можемо далеко више да учинимо тиме што бисмо тражили нову културну политику, ово што се данас издаје за културну политику је само систем понижавања културе у свим њеним сегментима. То треба да нас брине, а не јалове кандидатуре.

среда, 03. фебруар 2016.

Два чудна одговора

НОБЕЛОВОМ комитету нема ко да пише. Бар не из Србије. Пропустили смо још једну прилику да неког од наших знаменитих писаца убацимо у трку за највећу књижевну награду. Рок је истекао 31. јануара.
Узалуд су ранијих година, на адресе САНУ, Удружења књижевника Србије и Српског ПЕН центра из Стокхолма стизали позиви с молбом да се уз образложење проследи име нашег кандидата за Нобелову награду. Одговора Шведској академији доследно није било.
Ове године писмо је зато стигло само Академији, и опет остало без одговора.
Тако је Србија, и у овој ствари, земља парадокса. Без обзира на то што имамо квалитетне прозне писце и песнике за главни светски ток, који у својим витринама држе већину националних награда за врхунске домете, ауторе које познаје и признаје чак и део стране публике и критике, још не успевамо да нађемо име које бисмо с поносом "гурнули" у квалификације за планетарно књижевно првенство. Па шта буде.
Нису се, изгледа, наши људи од пера још договорили ко ће после Андрића бити писац. Да ли је посреди уметничка сујета? Или то што преовлађује мишљење да је ово надметање чиста политика, па сходно томе одбијамо да уђемо у то коло. На страну то што су Нобелову награду, потпуно праведно, кроз историју добијали и многобројни писци највишег ранга.
СЕДАМ СТОТИНА ПОЗИВАНови циклус избора за Нобелову награду за књижевност почео је већ у септембру прошле године, када је широм света послато скоро 700 формулара за номинацију, одабраним појединцима и институцијама. Шведска академија ће до априла направити прелиминарни избор од петнаест до двадесет кандидата, а већ у мају ће се одлучити за финалних пет имена у најужем избору. Осамнаест чланова Нобеловог комитета читаће њихова дела током лета, током септембра ће заседати последњи пут, а одлука ће пасти почетком октобра, када је и проглашење победника.
На седници Одељења језика и књижевности САНУ, 26. децембра прошле године, наши академици су одлучили да ни ове године немамо представника. Секретар одељења, академик Предраг Пипер, за "Новости", тим поводом каже:
- За разлику од ранијих седница, сада је такав став усвојен без образложења.
Као лингвиста, Пипер не жели да тумачи становиште колега књижевника, али сматра да је у доброј мери одлука о Нобеловој награди политичка, да се при жирирању гледа ко је из које земље:
- Није поводом "Нобела" само књижевност и уметност у питању, има ту разних "зачина" и људи не желе да буду уплетени.
Академик Драгослав Михаиловић нам даље осветљава ситуацију у Академији, и каже:
- Став је да се не дају никакви предлози ни за мање награде, јер ти предлози, које би давали чланови САНУ, морали би да се понављају и сви кандидати врте укруг. Да не испадне да предлажемо сами себе. Исти закључак важи и за Нобелову награду!
На питање да ли би наш стални кандидат, на неки начин, промовисао српску књижевност и културу, учинио је видљивијом ван граница земље, Михаиловић одговара:
- Не мислим тако, мислим да је боље овако. Ниједан Србин нема никакву шансу да добије Нобелову награду, из политичких разлога, па макар био нови Толстој или Андрић. Ништа не би мењало ни то да се предлаже.
Разлог за овакав поступак, објашњава нам и академик Матија Бећковић:
- Било је у Одељењу неколико потенцијалних нобеловаца и није било згодно да се одлучујемо за једног. То је остављено Швеђанима. Тако да се из принципа не предлаже нико, јер је на то претендовао свако. Тако је остало и тако је тај начелан став задржан.
ЗА ПАВИЋА И СТРАНЦИУ протеклих неколико деценија Српски ПЕН је предлагао Десанку Максимовић, Данила Киша, Александра Тишму, Васка Попу. Удружење књижевника је, такође, предлагало Попу и Киша, као и Милорада Павића, Слободана Селенића, Миодрага Булатовића, Добрицу Ћосића, Миодрага Павловића. Павић је, уз то, номинован десетак година узастопце од предлагача из Европе и САД. А Кишово име прати и легенда да је већ био у победничкој коверти, али је, нажалост, умро тог октобра 1989, уочи саопштења победника, а награда се не додељује постхумно.
Бећковић се, ипак, слаже да би номинација из Србије била корисна за нашу литературу и друштво, али додаје:
- У међувремену се та награда компромитовала, а и ми заједно с њом. Нити је она оно што је била, нити смо то ми.
Мало је другачије у Српском ПЕН-у. Последњих година, како "Новости" незванично сазнају, помињао се и разматрао Давид Албахари. Наш центар, међутим, већ неколико година не добија писмо од Нобеловог комитета.
- Не знам разлог, можда је реч о и нередовном одговарању на раније позиве. Наиме, сматрали смо неумесним да стално понављамо исте предлоге, a такође у Управном одбору Српског ПЕН центра сматрамо да зарад озбиљности награде и врло високих критеријума које треба поштовати не би било добро стално проширивати списак кандидата - каже, за "Новости", потпредседник Михајло Пантић.
Српска књижевност, по његовим речима, нема толико интернационално признатих имена да сваке године кандидује неко ново име, а разложно је претпоставити да Нобелов комитет уредно региструје раније кандидатуре:
- О томе ћемо свакако расправљати на неком будућем састанку. Последњих година нисмо никог предлагали, али треба знати да предлог мора остати анониман. Мислим да савремена српска књижевност има два, највише три интернационално потврђена имена које би свакако требало предложити. Уколико комитет обнови позив верујем да ћемо то и учинити.
САНУ и даље бежи од

У разговору с наследницима констатоваћемо какве су тренутно правне чињенице и који су њихови предлози, са жељом да решимо ситуацију по којој се деценијама није поступало - каже Вукосављевић

Катастар без виле Милића од Мачве. - В.С.ЦРЊАНСКИ - М. КРАЉ | 03. фебруар 2016. 11:06 

Представници града вољни да пронађу решење за легат чувеног српског сликара. И поред свих дозвола "Кула на седам ветрова" још увек није легализована

ГРАД Београд спреман је да реши ситуацију која три деценије није решавана и да учини све што је могуће да сачува уметничко сећање на Милића од Мачве - потврдио је, за "Новости", Владан Вукосављевић, градски секретар за културу.
Представници Града вољни су да се састану с наследницама чувеног сликара поводом уговора којим је Милић још 1977. поклонио 64 уметничка дела Граду а заузврат добио плац у Волгиној 23, у Звездарској шуми, за изградњу "Куле на седам ветрова". Град се такође обавезао да ће отворити галерију у којој ће бити изложен сликарев легат.
- У разговору с наследницима констатоваћемо какве су тренутно правне чињенице и који су њихови предлози, са жељом да решимо ситуацију по којој се деценијама није поступало - каже Вукосављевић.
Као што су "Новости" већ писале, Милић од Мачве је уговор с представницима београдске власти склопио 6. јула 1977, према којем је добио плац од 2.000 квадратних метара. На њему су и данас сликарев атеље, радионица и стан. Све то сазидано је са уредном грађевинском и употребном дозволом, у које су "Новости" имале увид. Изградња је одобрена решењем Секретаријата за стамбено-комуналне послове општине Звездара од 19. априла 1978, а 10. децембра 1982. Комитет за комунално-стамбене и грађевинске послове Звездаре издаје и употребну дозволу.
Упркос томе, овај објекат до данас није уписан у катастар и нелегалан је! Уз све то, пред Агенцијом за реституцију породица Дуканац поднела је захтев за реституцију плаца који је после Другог светског рата подељен на два мања. На једном од њих је Милићева "Кула на седам ветрова", а на другом, такође нелегалан објекат "Градског зеленила". Поступак повраћаја пред Агенцијом привремено је, како нам је речено, прекинут, јер је Симонида Станковић, сликарева кћерка, покренула поступак за легализацију "Куле". Док се овај поступак не оконча, неће се одлучивати ни о плацу.
ПОД ИСТИМ КРОВОМ СА ИВАЊИЦКИПод условом да је збирка слика током свих ових година остала целовита и нетакнута, Никола Кусовац мисли да би она могла да буде одлично сведочанство о Медиали, као правцу који је оставио изузетан траг у нашој уметности друге половине 20. века. Стога би, према тврдњама овог историчара уметности, можда могло да се размишља о простору у коме би под истим кровом био изложен овај, али и легат Оље Ивањицки, који је смештен у депо Историјског музеја. Такав простор, нажалост, каже Кусовац - тренутно не види.
Посебан проблем могла би да представља чињеница што је плац, у време када је Завод за изградњу града Београда са сликарем склопио допунски уговор којим му даје уређено грађевинско земљиште, формално припадао "Градском зеленилу". Познаваоци прилика верују да је у то време Завод имао овлашћење да располаже тим земљиштем и да вероватно ипак није преварио Милића од Мачве закључујући са њим уговор о коришћењу земљишта за које је знао да не може њиме да располаже. Као савестан уговарач, Милић је испунио своје обавезе.
Све ове правне зачкољице наследници чувеног сликара мораће да "рашчивијају" са представницима Града Београда, пре него што се постигне коначан договор о легату и испуни сликарева жеља да његова платна, уместо код колекционара по Европи, заврше у домаћим галеријама и буду доступна нашој публици.
Према уговору који је уметник потписао са Градом, збирка би требало да буде изложена у галерији са његовим именом, у ужем центру Београда. Град је преузео обавезу да сноси све трошкове одржавања и рада галерије, као и осигурања слика, али да о свом трошку објави каталог збирке. Милић од Мачве се обавезао да платна (чији списак је приложен уз уговор) неће позајмљивати, замењивати, залагати или на неки други начин отуђити.
- Уколико се за то створе сви остали предуслови, за Београд би било добро да ова збирка буде изложена, али истовремено треба промислити који би простор за то био најприкладнији - сматра Никола Кусовац, наш угледни историчар уметности и добар познавалац Милићевог дела. - Сматрам да кућа у Волгиној, из много разлога, није прикладна за нешто такво, а мислим да ни Кућа легата није прави избор.
ЗБИРКА
ЗБИРКА од 64 слике коју је Милић од Мачве наменио као поклон Београду, према речима Николе Кусовца, представља добро пробрани материјал.
- У комисији која је тада правила одабир радова био је доктор Милорад Коларић, који је био један од најбољих познавалаца његовог опуса, па самим тим нема сумње да је реч о репрезентативним делима - каже Кусовац.
Катастар без виле Милића од Мачве

Руј. Рајско дрво Звижда

Руј. Рајско дрво Звижда
My Opera

Виртуелни музеј

Виртуелни музеј
ЗАВЕТИНА