 |
| Тапије постојања, камене књиге, нелажне... (Снимак ЗАВЕТИНЕ) |
* * *
Показује се да је српска књижевност истовремено неверовбатно конзервативна и заборавна.
Писац који се једном, обично за свог живота, није уписао у тзв. канон српске књижевности има мало шанси да, у будућности, његово дело буде прочитано. А још мање вредновано на прави начин.
Неки писци су тога свесни на време, отуда "гребу" и рукама и ногама да се, рецимо, упишу на листу добитника НИН-ове. Будућност им се се онда чини извеснијом.
Други писци, они којима до тога није стало, или се нагонски гаде разноразних "игара" на књижевној сцени свог времена, писци који су жанровски другачији (не смем да кажем оригиналнији) илки који интенционалније припадају неким другим парадигмама знања, чак и важним, и при томе су врхунски њени представници, немају у српској књижевности и њеној канонској парадигми никакве шансе. Или су им шансе изузетно мале...
Итд.
Ако је тачан овакав начин закључивања, ако је заснован на стварима и аргументима о којима се углавном ћути, онда је тзв. српска канонска књижевност паклено место, а њени творци, саучесници и подупирачи, бетонски подупирачи програмираног заборава.
Службени Гласник је не тако давно громопуцателно најављивао нову књигу Д. Ћ. као "наставак најимпозантнијег и најзначајнијег дневника у српској књижевности"!!!! (У туђем веку) док се такве књиге штампају и намећу по сваку цену са највиших места - колико других битнијих и релевантнијих рукописа чами у тами, на таванима, у подрумима, у мемљивим архивима и библиотекама?
__________
* Ур. = Уредник "Заветина", М. Лукић
Нема коментара:
Постави коментар