Из Необјављених рукописа
СПОРО, ИДЕ, СВЕ, ОВДЕ, ИПАК
Петак, 5. фебруар 1993. 20: 55 ч.
Велики публицитет (сасвим примерен Ђуретићевој књизи, првој која је добила награду "Слободан Јовановић"). (Лепа сагласност око доделе награде Ђуретићу. В. Ш. : "Његова је књига тријумфална; преломна књига у нашој историографији...")
21:17 ч
Писао. Вечерао.
"Ујкин дом". Долази моје време. Истине.
Писао писмо. Једној жени, у даљини, која је у мом животу отворила огромну провалију, и онда одлепршала, као лептирица у неповрат. Написао:"Ја живим правим монашким животом од лета 1986. године, изложен неописивим искушењима непоменика!Занима те - да ли ћу се поново женити?... Не знам, чекаћу да се појави она права, друкчија од свих оних за којима је чезнуо Филип Сенковић, јунак мог романа. Kод мене су се испреплетали живот и фикција, срећа и несрећа, пена судбине и зној фаталности. Можда из пене свега тога изрони као сирена баш таква једна жена, као та, очекивана?
То ниси ти. Заборави ме. Као сан који сам сањао пре неколико дана. Као сан који си сама сањала. Ја сам кренуо поривима сна, пишући најновији роман, у предање, у легенде. Са тога пута ме не поже више скренути ништа, ни љубав, стара љубав, љубав уопште. Добро је што си плакала разумевши то, можда једина, збогом!"....
---- итд, итд.
____________
13.08.2017. После седам изјутра. - Прошло је, скоро четврт века!! Изневерена су многа очекивања. Потрошена је велика енергија народа. Дошли су из најнеочекиванијих праваца монструми, за њима КЊИЖЕВНИ ЈАЊИЧАРИ, међу којима има и песника купљених преко хлеба, тј. посла, као и претходница им. Помогао сам да се неки од те песничке менажерије испиле, роде, али родила се и велика скепса. И она је временом постајала све већа, баш зато што ме живот није мазио. Ископао сам дубок Канал филтра, где се даве преваранти и превејанци. У тај Канал упадају сви и све, и мало их испливава, премало, и то углавном понеки који су свему окренули леђа - политици, ујдурмама, каријери, осим дому, завичају, породици, вечности живота, синовима и кћерима, лепоти и непресахлим изворима Србије, народа. Те изворе је последњи пут темељно обновило Јего благородије В. С. Караџић, највећи књижевник кога смо имали, већи од свих патуљака који су дошли у двадесетом веку, и који ће тек нагрнути у двадесет и првом. Био је изванредно вредан и упоран Србин, кога је пратила извесна трагичност својствена времену у којем је живео...
Из бележница (свеска бр. 188). - из необјављених рукописа српских писаца
недеља, 13. август 2017. (ВАЛТАЗАР ПРЕВАЛЕЗ, 5)
Нема коментара:
Постави коментар