|
Поштовани, не срдим се него ми је
само жао докле сеже чак и лична
организованост појединих српских
писаца. зато сам и престао да објављујем
оно што нисам тражио...
Miroslav Todorovic
19. 3. 2017. 08:11
Драги Мирко, хвала и не замери матором
Мирославу што никако да се дозове памети.
Послах Летопису МС. прозу у фебруару и
за дивно чудо јавише да ће ићи у априлск
М. Лукић
19. 3. 2017. 10:43
Тодоровићу,
драги
Мирославе,
једна
свеска тврдих корица, не кошта много,
купи, три хемијске оловке, не коштају
много. Једна пластична кеса - боља,
не кошта много. Е, време је да то купиш.
И кад год неком нешто пошаљеш, забележи.
Из више разлога то може бити корисно
кроз време. Паметан бележи, а будала
памти, каже наш народ. Замисли да ја све
морам да запамтим и носим у сећању што
сам прочитао или објавио последњих
десет година!!!
Претпостављам
да твоји неће да се баве тиме чиме се
тих бавиш - уметношћу - (твоји: потомци),
да ће кроз тебе да "ескплодира" оно
што је бог одредио за твоју фамилију,
покушај да се спремиш за ту "истину"
као и за старост. Јутрос сам се
пробудио сав ломан. Старији син је целе
ноћи нешто тамо у поткровљу, "радио"
- али од тога рада никаква фајда.
Скоро тринаест година како је завршио
за доктора стоматологије; пустио сам
га да иде на стоматологију, по-пустио,
и тако направио посао и њему и себи.
Више има уметничких склоности, него
докторске среће.
Млађи,
вреднији, ево стиже са пијаце. Њему
ништа није тешко... А то са старошћу,
почиње да ми буде познато... све је теже
у старости, упркос знања и умећа...
Што се тиче политике, избора... и лажи ,
- није то наш ресор. Иако подмукли, себични
и глупи, они су боље организованији од
нас уметника и писаца. И од њих,
најлошијих могућих примера, треба да
учимо. Највећа трагедија наших колега
писаца, кочоперних бирократа, је у томе
што су двојне личности, што чекају да
за њих неко други уради оно што морају
сами. Сви се још увек возе на аветињском
Титонику, уместо да сиђу са те сабласне
крнтије и уђу у неки чамац и завеслају
својом снагом и у свом правцу. Нема писца
који овде није "употребљен", од
Андрића и Крлеже, до Лалића и
Раичковића, Љубе Симовића, о Матији и
другима да не причам. Кад је реч о
уредницима наших часописа, то су све
карикатуре - без изузетка, залутале у
књижевност; они се баве једном другом
професијом - трговањем. ...
Али,
да ту станем. Све ће то време да развеје
као ветар плеву...
Ја
сам направио Енциклопедију ЗАВЕТИНА
да бих у врло скромним размерама
сачувао оно што је алтернатива
у последњих 25 година у издаваштву, што
људе, а пре свега, писци, нису хтели да
разумеју. Наш сеоски свет, нарочито они
који нису имали велике задруге, помагао
се - лети, и у јесен, па и зими - мобама.
Ту врсту удруживања наши писци нису
хтели да наставе, продубе, и зато ја
данас више никога не жалим. то говорим
тако не зато што сам човек без срца,
бездушан, већ зато што сам сит за сва
времена српских послова и српске
неорганизованости.
У
се и у своје кљусе, драги Мирославе!
Здравље
и ведрију страост, ведре тренутке у
Трешњевици! И ја се ускоро враћам у Мишљеновац...
________________________ Овој преписци нису потребни коментари.
ИЗ преписке са бившим члановима Групе ЗАВЕТИНЕ:Запис М. Лукић - Мира Саичић
Драги мој, космички пријатељу, И даље на свет кроз ружичасте
наочаре. И сваки пут кад пожелим због огрубелих људи и оштрих околности
да их скинем, да пустим да ме пресече светлост истине и света, он као да
су се залепили за кожу. Ваљда је то и до природе душе и оног нереалног
оптимизма. Како год, и даље ме срећном чине за многе неосвешћене безначајне ствари, а за мене суштинске, сви смо живи и здрави. Некако
се све своди на то. И, дошла сам, још пре неку годину, до оне тачке,
кад се препустиш матици живота и Богу. Што ти живот доноси и што те
следи, од тога не можеш побећи. А, и куд би? Кад су сва дешавања, љубав и
страхови у нама самима. Човек од себе не може побећи. Ја бар не знам
како се то ради. А, пензија је тако близу, а опет далеко. Тек
јуна 29-те испуњавам услов за пензију (старосни). Отишла бих из овог
рудника. Не отишла, него отрчала, само немам где. Школа све више личи
на Дантеов осми круг пакла. Све је поплочано лицемерјем.. Тако
ме писање теши, опушта, смирује. Песме излазе саме. Нижу се. Вероватно
би требало направити нову збирку..Да се од њих живи, сад би смо,
пријатељу мој, отишли на пут око света. Тежим да извор
смиреност, лепоте и љубави, пронађем у себи. Теши ме, да још увек има
добрих људи и да је овај живот само пролазна станица. Често маштам да седим поред реке или језера, да разговарам са драгим људима, а около само ветрић нарушава тишину. Не
сећам се да ли сам ти писала да сам успела да објавим две збирке
песама, једну прича и роман "Небеска свадба ", који говори о стрељању
ђака у Крагујевцу.
Летос сам стигла до завичаја. Било је баш лепо. Душе ми се одморила. Ноћас сам са нашом Гоцом пила кафу и помињале смо те. Ето, поздрави Миту и Ивана. А за ове што одоше, не брини. Чекаће нас. Сви ћемо тамо. Грлим те и љубим. Твоја, одувек другарица Мира
... Драга моја, живимо у стихији и разумем о чему пишеш; видим и искре смирења верујућег бића; срећан одлазак у
ма какву пензију; говориш из душе; држати се своје Душе, то је у тој
океанској стихији поред нас около нас изнад нас, можда је најбољи
оријентир. Ако имаш своје књиге у пдф. пошаљи да ноћу листам, кад ме
обузму несанице. Сестро мила, нека те Бог и анђели чувају! Пиши.
(М. Л.) | 8. 2. 2023. 08:48 * *
Драга Миро,
Хвала на
примерку ПДФ (твоје књиге).
Почео сам да
је читам увече истог дана када је стигла,
али некако је запињало већ од првих
страница. Једва сам се пробио до оног
трена и странице када се јавља у првом
лицу глас и казивање „главног јунака“,
и онда сам схватио, почео да схватам
због чега сам имао отпор; роман почиње
ту, на стр. 9. Одавде:“ Касни октобарски
дан, двадесетпрви по реду 1941. године,
обећавао је топли продужетак михољског
лета.“. Ако некада буде било другог
издања, мирне душе одбаци све оно испред
те реченице . То је био посао рецензента,
конкретан; који су превидели. Сасвим је
контрапродуктивно што те хвале;
ја бих дректно предложио нека
побољшања. Јер – тема које си се
подухватила је тешка и апсурдна
о догађају, који је грозан као у турско
време „Ћеле кула“… Немци због тога
морају да се извињавају докле год буду
постојали као народ! Друго – о томе су
написане књиге, песничке, публицистичке,
итд. И ту је обавезан обзир, поређење
најистакнутијих претходника на ту тему,
а пошто си ти превасходно песник, Десанка
Максимовић има једну песму
коју смо сви у своје време са разлогом
учили напамет…Не знам романе, вредне
спомена на ту тему, и начин обраде –
фантазмагорије, на шта издалека подсећа
твој првенац; партизански, тј. комунистички
писац је у „Деобама“ и на неким другим
местима дотицао, фрагментарно ту тему…
Могуће да има књига фантазмагорија вредних поређења, није ми познато
додуше; а мој покојни пријатељ песник
из Крагујевца Владимир Јагличић умро
је годину дана после објављивања твоје
књиге, романа; он је био више година
директор спомен установе на гробљу
на коме су стрељани крагујевачки ђаци.
Врло радо бих му послао твоју књигу да
о њој пише јавно, за то што сам веровао
у његов суд; тј. веровао сам све до пре
пар година када је написао један роман
о грађанском рату код нас; започињући га уводом и
реминисценцијама на Хомерову „Одисеју“,
где се у његовом роману, на првих
двадесетак страна посвећује необична
и помало излишна пажња, која се држи на искривљеним диоптријама о једној од страна у грађанском
рату… Све остало тече као вода;
изванредно. Ставио ме је на муке; али,
решио сам да му отворено напишем шта мислим. Уосталом то је и тражио.Јер
ми је рукопис послао са следећом напоменом:
„Прочитај молим те – је ли чему ово!?“
Изнео сам му, написао своје мишљење; и
он је објавио роман неколико месеци
касније, добио сам од његовог издавача
примерак и фрапирао се да није уважио
ни једну од умесних примедби... И тако се временом
то пријатељство тањило, није нестало.
Кладио сам се на његову поезију, на
понеке његове антологије, романе, утицао
на његову афирмацију. Нисам се покајао
због тога, само сам научио да није згодно
бити сасвим искрен, али сам се надао да
писци, они који су већ то доказали да
јесу, морају да, пишући, овладају једном
вештином која захтева дубљу искреност,
ону која стреми Богу и Истини.
Е, али види
куда сам забасао!
Добро је да
си се потрудила и написала то што јеси,
из те књиге се виде твоји дарови, који
су другде,скривени; твоја машта, твоје
сведочење, самосећање, и друго да те ја
не хвалим; ти си се потрудила дакако,
али издавач ...баш и није! Толико омашки,
грешака, штампарских. Недопустиво.
Али, тешка су времена, тешко је пронаћи
и изабрати право друштво… И ту стајем.
Дакле, окрени
се, Миро, неисцрпном извору, властитиј
души, сећањима, непосредности доживљавања,
лепоти причања и казивања, и пожури
полако.
Пиши
свакодневно. Чини ми се да је приповедачка
склоност у теби јача од песничке жице,
клони се ако можеш официјелности,
крвничких трагова идеолошке индоктринације,
једноумља ужаса погрешног васпитања-
ако и даље будеш писала прозу.
Не знам да
ли имаш дистанцу према томе што си
написала. Мени је било потребно 20 и кусур
година да бих поново написао „АНЂУЈКУ,
1-3“, али ја и нисам неки пример писца за
поређење...И углед.
…
Током дана,
прекинуо сам читање јер је један од
мојих земљака нашао време да својим
огромним трактором узоре и три мање
њиве, зимско орање, где смо сејали прошле
године да бисмо сигурно имали хране
ове. Земља је замрзла скоро 20 цм, гледао
сам, како тај трактор стење и како се
тај млад човек мучи, као да оре камен… Сад је ноћ и
наставићу да читам даље твоју књигу.
Купио сам и
гробна места за фамилију, јер је тамо
где су моји најближи (од прадедова па
на овамо до оца и мајке), све већ попуњено.
Свако ће од нас умрети кад бог то одреди
или када за то дође час, и треба бити
приправан. Јер све што видим около, то
баш и није весело.
Али, и ја и
ти смо проживели неки живот, какав-такав;
нису нас побили у гимназији као те твоје
и наше јунаке туђини душмани, надам се
да ћемо умрети као и мој Михаило у
загрљају наше деце, Бог их благословио
и чувао, али опет како Бог каже.
Свашта смо
видели, али још није дошло време да се
о томе свашта дивани.
Допада ми се
како тог сиромашног и паметног дечака
гимназијаца поступно уводиш у причу.
Како га водиш кроз лавиринт животни
предсмртни, посмртни. Фокнер има једну
жестоку књигу „Док лежах на самрти“;
ако ниси стигла до сада, узми што пре и
прочитај, није обимна; ти детаљи о баби
у роману, или о обућару који се сећа
његовог деде. То си ти, драга моја, Душа
– свашта си у детињству слушала, гледала,
видела, запамтила и и сад то избија из
тебе, као вруља* из шумске земље, како
би рекао пок. Миодраг Мркић…И сва та
деца, као и Бранко Ћопић, покојни и
несретни, и многи други од нас који су
порасли у селу, некако као да су даровани
искуствима које су стицали у својим
завичајима…
Треба и о
томе сведочити јер са нестанком таквих
људи, какви смо ми и слични, нестаје
читав један свет незабораван… неизрецив.
Петак, 10.02.23
после 20 ч. У М.
_____
* Бистар извор који као да ври
|
|
Нема коментара:
Постави коментар