(Из истоимене књиге С. Бошњака, посвећене Лидији)
Су птилне кочије витких ногу, танано вожаху
 |
| СТЕВАН БОШЊАК |
УЧЕЊЕ ТРАГАЧА
Знасмо те пећине испред једног страшног тунела,
Често се поред њих играсмо
Јер у њима ницаше некакво опојно биље,
Лепог и доброг дејства.
Ту стално би топло,
Чак и при највећој студени напољу.
Око њих беше чудна али добра
И безбедна шума која се пењаше
Стрмим литицама увис.
Дрвеће је било широке крошње и непојмљиве лепоте
И безбедно би на њему, под њим и око њега,
Такво пре не видесмо
Између биљака беше мноштво храмова вресом обраслих,
Остаци Древних, рушевине корена планина
Развалине, што нам их Очеви оставише
Вапе сад кроз увелу тишину наших умова
Јер тада бесмо млади, сећања пред нама, пут пред нама
Све беше увијено у магличаста испарења, граница није било
У пријатној топлини, у тами бојеној благом светлошћу
Једне бројне и веселе републике душа,
Које љубичасте, љубичасто
Скакутаху око нас, љубичасти летећи другови
Прхћући при сваком нашем даху
Смејаху се због нашег страха
Да су дах и као дах да ће се развејати, по хладном дану
Долазеће рецесије. Говораху нам поверљиво крчећ блатишта
На путевима нашим да, кад у среду падне четвртак
Свет пропашће, па кренусмо на пут да спречимо пропаст Света.
И призори се пустих земаља, као струне високих тонова
Приказиваху јасно: Налазили смо се у крајолицима
Где решавасмо чудне ситуације, задатке, загонетке,
Розете читасмо са камења древног.
Кроз воду до колена дубоку, бистру као улице Фиренце
Са мостова добро одмеравасмо правце и дубине
Тих новооткривених токова, сланишта и река...
Било је ту и живих блата
Која откривајући скривене стазе избегавасмо.
Наноса снегова је било,
Пролазисмо кроз њих, заобилазисмо,
Било је жилавог дрвећа на ком спаваху камиле,
Љигавог, сланкастог укуса на студен
Тврде коже, упрљане кудеље која им од хладноће
Снове чуваше,
Уснуле камиле као жилаво дрвеће ометаху наш пут
Због неке уснуле туге којом, уснуле сањајућ,
Тужне снове у зиму одашиљаху.
Видесмо некакве мапе насликане
По надутим трбусима уснулих папкара
Који одозго као наказни гроздови скоро
Да падаху по нама.
Било је промашаја и враћања назад
На том нашем путу, у невероватним деловима авантуре.
А то и би задатак, да донесемо мапе
Преосталог времена Света
Преко снежних сметова и сланих пустара
Над којима висе уснуле камиле надутих стомака,
Са мапама, по стомацима, уцртаним.
Једва се извукосмо од кише која
Поче одмах да цртеже и мапе растаче
И нас који те мапе у рукама држасмо
Тумачећи знамења њина
И дал се ту нека добит ил губитак налази и крије
Мапе остависмо, месо одрано испод коже исцртано
Ишли смо, у паровима
Много жена сонорних гласова са нама беше
У чудно постављеним градовима, косих улица и нахерених кућа
Са четвртог спрата једне куле видесмо потлеушице у сенкама,
Сутерене догодовштина које пуне
Подземни токови из нама непознатих каптажа
Бејасмо у урбсу том са младим, образованим
И нама потпуно непознатим људима...
Пут око света, дал тако тада и тамо поче
Клупска атмосфера је била, и мистерија се осећала
И зов авантура надевених чудима
А било је и жена и девојака и мушкараца и младића,
И ми не бесмо баш били стари тада и тамо.
Дошли смо до Тајног Манускрипта, ког одгонетасмо дуго.
Тај Манускрипт отворише
Читачи мапа и читаху га,
Ал мрморећ, ал не свима
Разумљиво за неке само делове пута
За неке само на неким деловима пута.
Беше то целовит садржај Светих Књига
Њих двадесет три на броју.
То знасмо као и Снове
Који рекоше број Светости
Као и године својих рођења што знасмо.
Беше их колико и бисага које на пут понесосмо.
Све се те књиге пред нама отвараху
Као и записи од светла.
Посумњасмо да књига и нема,
Већ да само светлост беше,
А ми млади мишљасмо да књиге постоје
И да књиге светлост сама беху.
Тад пођосмо, уђосмо у Пусту Земљу.
 |
| Бошњак, исто |
У нека доба, појавише се
Однекуд, Неки, тврдећ да су Они
Ми и да им припада
Све што и нама следи
Одгонетка тајне и манускрипти.
Научисмо да са њима
Путем ваља ићи
Водити их врхунцима које не могу прећи.
Стазама од пола стопе
Над понорима од хиљаду стопа,
Где нама по природи потребе
Израстаху крила, а пут кад се прошири,
Крила нам отпадаху.
Гледасмо потом, разумевајућ, али без туге,
Њихова трупла доле у дубини
У брзицама које ледена сахрана беху. (...................)*
________________
* Белешка аутора
Стеван Бошњак, Шабац, 4. април 1951. Син Здравка Бошњака и унук Стеванов и Чедомиров.
Сестрић Боривоја Боре Марића, који је, борећи се у редовима црвене армије, погинуо са 20 година у биткама за Берлин, стару српску Берлу.
Боривоје-Бора Марић је погинуо у Гартенштрасе 10, шест година пре песниковог рођења, месеца априла. Волео је родну Саву и стари железнички шабачки мост са ког је скакао у њене бистре дубине и реку Спреву, милу Спрјевју која Шпре поста.
Лик Павела Оклопњикова саздан је према ујаковом, онако како је песникова мајка свом сину говорила о свом брату.
Нема коментара:
Постави коментар