Da li bi prešli u novo, u SKD, ili bi ostali u starom, u UKS, Ivo Andrić i Bulatović, ne tako davno, naši najprevođeniji pisci u svetu, da su kojim slučajem živi? Čemu jedno ovakvo skroz hipotetičko pitanje upravo danas?
U novo su prešli pisci “Stubova...”, urednici Narodne knjige, Nikola Milošević, Milutin Petrović i - da ne nabrajamo dalje.
U starom su ostali - Matija Bećković, Dobrica ]osić, Adam Puslojić, Srba Ignjatović, Rakitić, Savić, Bratić - dugo bi potrajalo nabrajanje.
Da li je - novo udruženje zaista i - novo, a da li je staro - staro, to već i vrapci u Francuskoj znaju. Nameštaj se meblira kad dotraje, zar ne, ili kupuje nov, ali ni para ni štofa nije bilo, a izgleda ni majstora, da se adaptira “staro “ udruženje književnika...
Velikih pisaca nema ni u novom ni u starom udruženju; veliki su na groblju. Na groblju je Andrić, Crnjanski, Pekić, Kiš...
Ostao je ostatak, koji je ogrezao u bedu života, survao se u urvine sudbine i politike, deobe...
Mislim da će deobe i podele dugo ostati,neću da obrazlažem i zašto jer bi to bila i preduga i traumatska priča1, i da će do poboljšanja doći tek sa novim generacijama koje dolaze; ali bi i jedno i drugo udruženje moglo da uspostavi nelažni Sud časti. Realna i stvaralačka kritika, koje ovde tako malo ima, takođe, mogla bi da raspiri iskre vizije strukovnog udruženja, u kome bismo se osećali kao u svom domu, bez obzira na političko, poetičko, rasno, versko ili svako drugo opredeljenje. I naravno, bilo bi dobro da se u upravi takvog udruženja nađu i ugledne stvaralačke ličnosti, čiji je ugled građen ne po komitetima i centralama partija, grupa za lobiranje, i moći iz tame, već, kako je Isidora Sekulić govorila, cepanjem panjeva sa mnogo čvorova...U UKS su se, neki ljudi iz uprave, prosto ukiselili, kao kupus u kaci. Što se tiče SKD, i tamo su, u stvari - isti! Suviše se dobro znamo, i nema smisla da se više lažemo!...(1)
U novo su prešli pisci “Stubova...”, urednici Narodne knjige, Nikola Milošević, Milutin Petrović i - da ne nabrajamo dalje.
U starom su ostali - Matija Bećković, Dobrica ]osić, Adam Puslojić, Srba Ignjatović, Rakitić, Savić, Bratić - dugo bi potrajalo nabrajanje.
Da li je - novo udruženje zaista i - novo, a da li je staro - staro, to već i vrapci u Francuskoj znaju. Nameštaj se meblira kad dotraje, zar ne, ili kupuje nov, ali ni para ni štofa nije bilo, a izgleda ni majstora, da se adaptira “staro “ udruženje književnika...
Velikih pisaca nema ni u novom ni u starom udruženju; veliki su na groblju. Na groblju je Andrić, Crnjanski, Pekić, Kiš...
Ostao je ostatak, koji je ogrezao u bedu života, survao se u urvine sudbine i politike, deobe...
Mislim da će deobe i podele dugo ostati,neću da obrazlažem i zašto jer bi to bila i preduga i traumatska priča1, i da će do poboljšanja doći tek sa novim generacijama koje dolaze; ali bi i jedno i drugo udruženje moglo da uspostavi nelažni Sud časti. Realna i stvaralačka kritika, koje ovde tako malo ima, takođe, mogla bi da raspiri iskre vizije strukovnog udruženja, u kome bismo se osećali kao u svom domu, bez obzira na političko, poetičko, rasno, versko ili svako drugo opredeljenje. I naravno, bilo bi dobro da se u upravi takvog udruženja nađu i ugledne stvaralačke ličnosti, čiji je ugled građen ne po komitetima i centralama partija, grupa za lobiranje, i moći iz tame, već, kako je Isidora Sekulić govorila, cepanjem panjeva sa mnogo čvorova...U UKS su se, neki ljudi iz uprave, prosto ukiselili, kao kupus u kaci. Što se tiče SKD, i tamo su, u stvari - isti! Suviše se dobro znamo, i nema smisla da se više lažemo!...(1)
U Srbiji, u srpskoj kulturi i književnosti, malo ima dobre književnosti, merene pravim merilima, a mnogo više ima mitarenja, kamuflaže.
Ovde se skrivaju prave vrednosti i književna elita Srbije.Književna elita, ona nelažna, nema svoje udruženje. I staro i novo, i UKS i SKD, dva su lica jedne iste medalje! Vrednosti visoke kulture su ovde zaboravljene, ne afirmišu se; pa se već uspostavlja književna parohija, Imamo - ne dve književne parohije, već podosta, pa ko ume da pliva po čaršiji, on skuplja šićar.Šićardžije su ovde dogurale do Akademije, pokupili sve moguće književne nagrade, od mesne zajednice do federacije... srozali su se i neki univerzitetski profesori, i kao urednici, i kao članovi žirija, i kao vlasnici književnih ćepenaka.Šta je ovde pravi književni događaj, šta surogat?
Kad pogledate - ko je prešao u SKD, i ko je ostao u UKS, biće vam jasno mnogo toga. Da li je trebalo razbijati, po svaku cenu, UKS? Da li je ono bilo skroz naskroz miloševićevska ekspozitura? Zašto se stara uprava grčevito borila da zadrži književnu vlast? Treba poznavati te ljude, kao što treba poznavati i one druge...Ne mogu dozvoliti posle svega da budem zatočnik ni jednih ni drugih; ja sam zatočnik jedne druge vizije, Treće Srbije.
Prisustvovao sam skupštini tog novog društva, samo po imenu ali ne i u suštini, u sali Jedanaestici Filološkog fakulteta, u Beogradu. Čuo sam kako Gojko Tešić (sa kojim sam studirao) veli : “Ko se sad ne učlani, posle će morati da piše molbu!” Tad sam napustio tu Skupštinu. Deobe, kakve su kod nas, književne organizacije su - rasipanje energije - štetne. Određeni klanovi - svuda - u periodici, izdavaštvu, u elektronskim medijima, prilikom dodela književnih nagrada, u upravama, nameću svoje ljude. Umetnički i moralni (šk)art! Kad organizuju književne susrete, neke stalno zovu, a neke nikada. U UKS, na primer, rodbina i prijatelji predsednika udruženja lakše dobijaju termine za predstavljanje novih knjiga. Kada me je UKS pozvalo da predstavim neku svoju novu knjigu?Već duže vremena ne odlazim u UKS, čiji sam član od pre desetak godina; prisustvovao sam onoj poslednjoj sednici UKS u Narodnoj biblioteci Srbije, kada su jednog mladog književnika tukli. To, da se plaćenim batinašima nameće i čuva književna vlast, nema nikakve veze sa zaklinjanjem u demokratsku proceduru... u Nikolaja Velimirovića, to je nešto drugo. Ono što bi svugde bilo nazvano pravim imenom - ŠKART, to je decenijama favorizovano, nametano; to je pustilo korenje, ne samo dolaskom bogoboraca na vlast, već koju deceniju pre - izumiranjem naših prekumanovskih intelektualaca. Od visoke i iskonske srpske kulture ostale su samo urvine. I neoagitprop, koji imaju i staro i novo udruženje pisaca. Kod nas postoje i podlosti neshvatljive ljudskom umu, ali sasvim prirodne, ako se ima u vidu da našom kulturom, književnošću i javnim životom dominiraju - naslednici bogoboračkih tendencija. Sa Konferencija za štampu, koju sam nedavno držao, gde je predstavljeno 32 naslova, 500 odštampanih tabaka, 8000 stranica, romana, antologija srpske poezije, knjiga poezije, eseja, gle čuda, nisu se pojavila ni tri reda, u dnevnoj štampi, pa ni u oba književna lista, koja izdaju oba udruženja, iako su obavešteni na vreme. Što Književni list blokira svaku informaciju o meni i mom delu, neka, razumem; tamo odlučuju ili tamo su dobrodošli i moji vršnjaci, koji nikad nisu mogli da se pomire sa činjenicom da sam ja pisao i stvarao Dela, dok su oni jurišali na položaje i sinekure; ali kad to isto čini i urednik Književnih novina, u kojima sam ne jednom objavljivao, kad on tamo nije bio urednik, ponašajući se kao urednici Kulturnog dodatka Politike, iz vremena kada su ovom zemljom kružile liste zabranjenih pisaca, prirodno je upitati se: zašto to čini? Jer Bog uvek nađe načina da Istina izbije na videlo. Sekretar UKS, recimo, od 1995. godine drži moju molbu da mi se prizna deo književnog staža. Prvo je govorio da nemam dovoljno objavljenih naslova kod poznatih izdavača, što je apsurdno i nemoralno (objavio sam petostruko više od P. B.!), posle, da iako mi se prizna nepriznati staž, gde ću naći oko 2500 DM da platim Penzionom fondu? Godinama sam, s vremena na vreme, navraćao u UKS, sekretar je moju molbu držao u fijokama. Majstor izgovora, sekretar UKS, ni do dana današnjeg, dakle, nije ništa učinio po spomenutom pitanju. Šta je njegov posao, kao sekretara, doista?
Deklarativno, statutarno, trebalo bi da je časnik i tajnik; stvarno - - -? Poeta minores, koji je u najširoj javnosti poznatiji po svom nadimku, nego po svom delu, na onoj skandaloznoj Skupštini, dobio je više glasova od sadašnjeg predsednika UKS. Malena smo zemlja, a toliko pisaca, birokratske književnosti, jedne jedine koje smo imali vazda u poslednja dva veka, koji odlučuju tobož o čemu je već odlučio Neoagitprop Uprave...
Nema ovde, zaista, volje niko da se odrekne starog; i oni, koji su zapenili misleći da donose novo, teraju staro. Mnogi su potrošili decenije i ljudski vek, ko zna na šta; nije mali broj onih koji su već ušli i u šestu deceniju života, a nikako da se trgnu; da bace dug pogled unazad, i da se suoče sa onim što jesu i nisu uradili. (...)
U časopisima i zbornicima, koje sam osnovao i o svom trošku objavljivao, bez pomoći ma kog investitora, ma kog ministarstva, počev od 1998. godine (2), ja sam kritikovao način na koji se kod nas dodeljuju književnoumetničke nagrade, kako se nameće i favorizuje - (šk)art (...), pa nema smisla da to ponavljam. Pri tome sam objavljivao pisce i kulturne poslenike, kao urednik, kojima svrake nisu popile mozak, i koji i kao pisci i kao ljudi, ne pripadaju ni jednoj loži, niti su u milosti novih agitpropova... Književne profitere, kamuflažne ličnosti, zalutale u književnost - izbegavam, koliko mogu. Velika je nesreća i tih ljudi, koji su mogli biti uspešniji kao vođe političkih stranaka, diplomate, generali ili vojskovođe, trgovci, mafijaši ili bankari, kontraši, pučisti, publicisti ili kamikaze, što su zalutali u našu književnost i u oba udruženja. Zgrada UKS, starog udruženja, nadživela je svoje predratne prave vlasnike; fotografije koje tamo vise po zidovima nadživele su svoje modele; tamo su podstanari - i stari i novi. Tamo treba prizvati, makar spiritistički, duh Rembranta i njegove slioke Čas anatomije profesora Tulpa.
Tamo, doista treba prirediti čas anatomije Starog i Novog, pa ko položi taj ispit, neka bude primljen za novog člana Novog društva srpskih pisaca, koje će imati jasna Pravila, nepromenljiva, i dostojne časnike. Daj Bože da se to dogodi u neko dogledno vreme. Dva, tri ili pet strukovnih udruženja pisaca za jednu ovako malo zemlju i kulturu, izloženim velikim iskušenjima i pseudo povratku na urvine građanskih vrednosti i žive tradicije, premnogo je i košta. Koliko košta, shvatiće naši potomci, suočavajući se sa umetnošću mahagonija, koja će nas sve nadživeti, zasigurno! (3)
Ovde se skrivaju prave vrednosti i književna elita Srbije.Književna elita, ona nelažna, nema svoje udruženje. I staro i novo, i UKS i SKD, dva su lica jedne iste medalje! Vrednosti visoke kulture su ovde zaboravljene, ne afirmišu se; pa se već uspostavlja književna parohija, Imamo - ne dve književne parohije, već podosta, pa ko ume da pliva po čaršiji, on skuplja šićar.Šićardžije su ovde dogurale do Akademije, pokupili sve moguće književne nagrade, od mesne zajednice do federacije... srozali su se i neki univerzitetski profesori, i kao urednici, i kao članovi žirija, i kao vlasnici književnih ćepenaka.Šta je ovde pravi književni događaj, šta surogat?
Kad pogledate - ko je prešao u SKD, i ko je ostao u UKS, biće vam jasno mnogo toga. Da li je trebalo razbijati, po svaku cenu, UKS? Da li je ono bilo skroz naskroz miloševićevska ekspozitura? Zašto se stara uprava grčevito borila da zadrži književnu vlast? Treba poznavati te ljude, kao što treba poznavati i one druge...Ne mogu dozvoliti posle svega da budem zatočnik ni jednih ni drugih; ja sam zatočnik jedne druge vizije, Treće Srbije.
Prisustvovao sam skupštini tog novog društva, samo po imenu ali ne i u suštini, u sali Jedanaestici Filološkog fakulteta, u Beogradu. Čuo sam kako Gojko Tešić (sa kojim sam studirao) veli : “Ko se sad ne učlani, posle će morati da piše molbu!” Tad sam napustio tu Skupštinu. Deobe, kakve su kod nas, književne organizacije su - rasipanje energije - štetne. Određeni klanovi - svuda - u periodici, izdavaštvu, u elektronskim medijima, prilikom dodela književnih nagrada, u upravama, nameću svoje ljude. Umetnički i moralni (šk)art! Kad organizuju književne susrete, neke stalno zovu, a neke nikada. U UKS, na primer, rodbina i prijatelji predsednika udruženja lakše dobijaju termine za predstavljanje novih knjiga. Kada me je UKS pozvalo da predstavim neku svoju novu knjigu?Već duže vremena ne odlazim u UKS, čiji sam član od pre desetak godina; prisustvovao sam onoj poslednjoj sednici UKS u Narodnoj biblioteci Srbije, kada su jednog mladog književnika tukli. To, da se plaćenim batinašima nameće i čuva književna vlast, nema nikakve veze sa zaklinjanjem u demokratsku proceduru... u Nikolaja Velimirovića, to je nešto drugo. Ono što bi svugde bilo nazvano pravim imenom - ŠKART, to je decenijama favorizovano, nametano; to je pustilo korenje, ne samo dolaskom bogoboraca na vlast, već koju deceniju pre - izumiranjem naših prekumanovskih intelektualaca. Od visoke i iskonske srpske kulture ostale su samo urvine. I neoagitprop, koji imaju i staro i novo udruženje pisaca. Kod nas postoje i podlosti neshvatljive ljudskom umu, ali sasvim prirodne, ako se ima u vidu da našom kulturom, književnošću i javnim životom dominiraju - naslednici bogoboračkih tendencija. Sa Konferencija za štampu, koju sam nedavno držao, gde je predstavljeno 32 naslova, 500 odštampanih tabaka, 8000 stranica, romana, antologija srpske poezije, knjiga poezije, eseja, gle čuda, nisu se pojavila ni tri reda, u dnevnoj štampi, pa ni u oba književna lista, koja izdaju oba udruženja, iako su obavešteni na vreme. Što Književni list blokira svaku informaciju o meni i mom delu, neka, razumem; tamo odlučuju ili tamo su dobrodošli i moji vršnjaci, koji nikad nisu mogli da se pomire sa činjenicom da sam ja pisao i stvarao Dela, dok su oni jurišali na položaje i sinekure; ali kad to isto čini i urednik Književnih novina, u kojima sam ne jednom objavljivao, kad on tamo nije bio urednik, ponašajući se kao urednici Kulturnog dodatka Politike, iz vremena kada su ovom zemljom kružile liste zabranjenih pisaca, prirodno je upitati se: zašto to čini? Jer Bog uvek nađe načina da Istina izbije na videlo. Sekretar UKS, recimo, od 1995. godine drži moju molbu da mi se prizna deo književnog staža. Prvo je govorio da nemam dovoljno objavljenih naslova kod poznatih izdavača, što je apsurdno i nemoralno (objavio sam petostruko više od P. B.!), posle, da iako mi se prizna nepriznati staž, gde ću naći oko 2500 DM da platim Penzionom fondu? Godinama sam, s vremena na vreme, navraćao u UKS, sekretar je moju molbu držao u fijokama. Majstor izgovora, sekretar UKS, ni do dana današnjeg, dakle, nije ništa učinio po spomenutom pitanju. Šta je njegov posao, kao sekretara, doista?
Deklarativno, statutarno, trebalo bi da je časnik i tajnik; stvarno - - -? Poeta minores, koji je u najširoj javnosti poznatiji po svom nadimku, nego po svom delu, na onoj skandaloznoj Skupštini, dobio je više glasova od sadašnjeg predsednika UKS. Malena smo zemlja, a toliko pisaca, birokratske književnosti, jedne jedine koje smo imali vazda u poslednja dva veka, koji odlučuju tobož o čemu je već odlučio Neoagitprop Uprave...
Nema ovde, zaista, volje niko da se odrekne starog; i oni, koji su zapenili misleći da donose novo, teraju staro. Mnogi su potrošili decenije i ljudski vek, ko zna na šta; nije mali broj onih koji su već ušli i u šestu deceniju života, a nikako da se trgnu; da bace dug pogled unazad, i da se suoče sa onim što jesu i nisu uradili. (...)
U časopisima i zbornicima, koje sam osnovao i o svom trošku objavljivao, bez pomoći ma kog investitora, ma kog ministarstva, počev od 1998. godine (2), ja sam kritikovao način na koji se kod nas dodeljuju književnoumetničke nagrade, kako se nameće i favorizuje - (šk)art (...), pa nema smisla da to ponavljam. Pri tome sam objavljivao pisce i kulturne poslenike, kao urednik, kojima svrake nisu popile mozak, i koji i kao pisci i kao ljudi, ne pripadaju ni jednoj loži, niti su u milosti novih agitpropova... Književne profitere, kamuflažne ličnosti, zalutale u književnost - izbegavam, koliko mogu. Velika je nesreća i tih ljudi, koji su mogli biti uspešniji kao vođe političkih stranaka, diplomate, generali ili vojskovođe, trgovci, mafijaši ili bankari, kontraši, pučisti, publicisti ili kamikaze, što su zalutali u našu književnost i u oba udruženja. Zgrada UKS, starog udruženja, nadživela je svoje predratne prave vlasnike; fotografije koje tamo vise po zidovima nadživele su svoje modele; tamo su podstanari - i stari i novi. Tamo treba prizvati, makar spiritistički, duh Rembranta i njegove slioke Čas anatomije profesora Tulpa.
Tamo, doista treba prirediti čas anatomije Starog i Novog, pa ko položi taj ispit, neka bude primljen za novog člana Novog društva srpskih pisaca, koje će imati jasna Pravila, nepromenljiva, i dostojne časnike. Daj Bože da se to dogodi u neko dogledno vreme. Dva, tri ili pet strukovnih udruženja pisaca za jednu ovako malo zemlju i kulturu, izloženim velikim iskušenjima i pseudo povratku na urvine građanskih vrednosti i žive tradicije, premnogo je i košta. Koliko košta, shvatiće naši potomci, suočavajući se sa umetnošću mahagonija, koja će nas sve nadživeti, zasigurno! (3)
______
(1) Radoznalcima preporučujem moju “Religiju poezije”, drugo dopunjeno izdanje, 2002 (objavljeno kao šesta knjiga mojih Dela), koju čine dve studije: prva o književnoj istini, i druga, o srpskoj kulturi i poeziji 20. veka (M. L.)
2 U Almanahu za živu tradiciju, književnost i alhemiju; VELIKOJ MAGAZI, u ZAVETINAMA, Drvetu života, Umetnosti mahagonija
3 Prvi put objavljeno u LIPARU, reviji za književnost i kulturu, br. 15 - 16. Proleće - leto 2003. godine. Str. 13 - 16. . Preštampava se ovde prema: Miroslav Lukić: Rušenje književnih iluzija, CD Cabrani radovi: VEČITI ČUDESNI KORENOVI, Beograd, Zavetine, 2006, knj. 7, str. 61-64
3 Prvi put objavljeno u LIPARU, reviji za književnost i kulturu, br. 15 - 16. Proleće - leto 2003. godine. Str. 13 - 16. . Preštampava se ovde prema: Miroslav Lukić: Rušenje književnih iluzija, CD Cabrani radovi: VEČITI ČUDESNI KORENOVI, Beograd, Zavetine, 2006, knj. 7, str. 61-64
Нема коментара:
Постави коментар