Торзо КОМПЛЕТАРИУМА

Зона преливања

ЛеЗ 0009209 Зона преливања. Леонид Шејка. - ...Улазећи, дакле, у Ђубриште, могао сам без задржавања да пођем у правцу Замка, али, као што рекох, ја сам једва знао за његово постојање и, с друге стране, хтео сам да испитам све могућности, све пролазе, а још више, све ћорсокаке око великог пространства, које зовем Ђубриште. Оно је преда мном у целој непрекидности и у димензији која не може да се сагледа, да се премери, тако да од целе површине испитујем један мали део, мој део. Што се тиче Града, њега сам могао да реконструишем на основу свега овога разбацаног по Ђубришту, што је, у ствари, била одбачена неупотребљивост, а за мене много више од тога – један космос, независан од Града, иако се Ђубриште преливало у Град или чак поклапало са њим, што је вероватно и условило да сам, лутајући по Ђубришту, зашао у Зону преливања и с тешким напором свести успео да схватим да је то што имам пред собом у ствари Град.

kompletarium

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

четвртак, 07. јануар 2010.

Или Или. О најновијем роману В. Драшковића "Доктор Арон"


Вук Драшковић: ДОКТОР АРОН, роман, Српска реч, Београд, 2009, 313 стр.; 21 цм.


Избор из дневне штампе, и коментари


1.

Јуче је у „Звездара театру“, у присуству уистину бројних угледних културних и јавних радника и љубитеља писане речи, промовисан најновији роман Вука Драшковића „Др Арон“ („Српска реч“).
О роману једног од најтиражнијих савремених српских писаца говорили су Душко Ковачевић, Љиљана Шоп, Растко Закић, Александар Чотрић и аутор, а одломак из романа прочитао је Лазар Ристовски.Изискивао би и времена и простора и најсажетији осврт на све што је о Вуку Драшковићу и његовом роману речено са бине, а касније и из публике. Сви су се дотакли неколико тема, међу којима су: да се Вук Драшковић на велика врата вратио на списатељску сцену; да је реч о његовој „књизи над књигама“, односно о својеврсној круни његовог и до сада богатог, тиражног и хваљеног опуса; да је насловни и главни лик инспирисан аутентичном личношћу доктора, неуропсихијатра, у чијем дому су се својевремено сретали и власт и опозиција, и уметници и моћници, и бројни виђени људи и анонимуси, у потрази за смислом, леком и одговорима… Било је речи и о томе с колико је списатељског дара и личне зрелости претапао историју и фактографију са оностраним, за које наука већ доказује да је сасвим реално и могуће; о томе колико има асоцијативности у односу на аутентичне људе из наше садашњости и ближе прошлости (који су послужили као полазиште за ликове), затим колико је лековит хумор за којим је посегао, и докле све књижевност може добацити, чак и када је гурамо на маргине. Душко Ковачевић је, између осталог, надахнуто говорио о својим утисцима читања романа, још у рукопису, Љиља Шоп је изложила изврстан и упечатљив књижевно-критичарски осврт. Растко Закић је своју реч почео рекавши: „Добра вест за српску књижевност - краљ тргова и харизматична личност наше политичке сцене Вук Драшковић вратио се својој богомданој провокативној (…) и омиљеној улози писца.

Александар Чотрић је свој суд о књизи изнео кроз двадесет својеврсних афоризама, међу којима је и овај: „Дело ‘Др Арон’ говори о прошлости, а намењено је будућности!“ У искреном, готово исповедном тону, аутор је говорио како је ово дело носио и писао у себи читаве три деценије, како се, као и главни јунак, огледа у његовим ранијим књигама, како су „капије времена“ из романа продукт његових блиских сусрета са смрћу, како ће светски научни експерименти, који су у току, ревидирати појам реалности.


(аутор:Татјана Њежић, Блиц)


2.

Вук Драшковић: Ко упозна сатану тај спозна и Бога

уторак, 08 децембар 2009
Не инатити се са реалношћу ако ниси у стању да је промијениш. Пронашао сам се у политици као доктор Арон, препоручујући лијекове које огромна већина није хтјела да прими Човјек који ме је инспирисао да направим лик доктора Арона је чудак, мађионичар, геније. Због тога су му говорили да је луд. Једном ми је рекао, а било је то још осамдесетих година: "Чувај се, синко..." - прича Вук Драшковић у интервјуу у коме говори о свом новом роману "Доктор Арон", који се недавно појавио у издању "Српске речи".
Судећи по првим реакцијама читалачке јавности, ова књига вратила је Драшковића у сам врх српске књижевне сцене. Ријеч је о изванредном књижевном остварењу, које у духу претходних Драшковићевих романа проговара о нашем усуду, о историји, истинама, заблудама и посљедицама које данас живимо. Истовремено, ово је врхунско филозофско штиво, које покреће многа крупна питања људске егзистенције, па и смисла самог људског живота.
-Како је настао роман? Како сте одабрали ову тему?- Теме из романа "Доктор Арон" живјеле су у мени дуже од тридесет година и доктор Арон проговара са страница "Ножа", "Руског конзула", "Мете", али под другим именима. Тек сада, од прве до посљедње странице говори он. Морао је, јер је имао право на ову књигу и морао је да се роди под овим именом. Да напишем ову књигу инспирисао ме је човјек са којим сам се дружио десетак година, који је био неуропсихијатар и заправо најнеобичнији човјек којег сам упознао. Увијек мора да постоји нешто што мора да инспирише писца. Нема писца, нема теме, нема лика ако их писац исисава из ничега и ако не личе на било шта.
-Ваш главни јунак, доктор Арон, заправо је стварни лик, којег ће многи читаоци препознати?- Код доктора Веселина Савића, тог најнеобичнијег човјека који ме је инспирисао да створим лик доктора Арона, скупљали су се седамдесетих и осамдесетих година елита памети тадашње Србије и Југославије. Била је то елита и памети и власти. Тамо су долазили и једни људи ријечима и водећи дисиденти, противници ријечима, отпадници ријечима. Тамо су долазили и бивши партизани и бивши четници. И бивши робијаши са Голог отока, и они који су их послали на Голи оток. Све се то у исто вријеме окупљало око тог човјека. Он је са презрењем слушао та досадна, патетична наклапања. О Титу док је био жив, о Титу кад је умро, о штафети... Та питања су проглашавана за питања свих питања. Доктор Савић је говорио да ће доћи вријеме кад дјеца неће ни знати ко је био Тито и покушавао да заподене приче о питању свих питања. О смислу живота. Провоцирао је дијалог трагања за врховном тајном и духовним умом на капијама времена. Мислим да је, заиста био "мождана олуја" и да је у неким тренуцима саопштавао невјероватне ствари које су долазиле однекуд до њега и он их је само саопштио.
-На моменте се стиче утисак да је роман прожет елементима Ваше аутобиографије... Колико Вас има заправо у овој књизи? - Рекао бих наде. И у мени се, као и у доктору Арону, сурово међусобно боре два различита осјећања, нада да смрт не значи апсолутни крај свега и да ћу посматрати своју сахрану и страх од могућности да можда и нећу. Ту муку неко назива Богом као Иван Карамазов. Мислим да мислећег човјека ништа и не мучи као Бог. То је питање свих питања. Има ли врховног ума или га нема. Од тога зависи имају ли наши животи смисла или немају.
-У једном тренутку Ваш јунак каже да што је више научних доказа о постојању Бога да је утолико више безбожника на овој кугли. Да ли је тако?- Можда то тако и мора да буде. До Бога се не може доћи. Не постоје егзактни нити било какви други докази који се зову еволуција, материја. Не тражи своје да и обрнуто. Ако је Бог, а ја мислим да јесте, и врховна сила која може све, а ја мислим да јесте, онда је он од почетка у моћи да не буде сатане који је апостол зла. Зашто му Бог дозвољава слободу дјеловања? Па како бисмо упознали добро да не упознамо зло. Мислим да је код великог броја људи сатана заслужан за откривање Бога прије него било ко други или било шта друго. Када се човјек сјети Бога? Када почиње интензивно да размишља о њему? Онда када се судари са несрећом, када се пред њим испријечи ужасно, несавладиво зло, када му је тешко, када га ухвате паника и страх од непријатеља, од пријатеља, од смрти, од биједе, од болести. Кад више нигдје нема наде, онда се окреће Богу и моли. Да није будала, како бисмо знали шта је памет. Како бисмо знали што каже Његош: "Како бисмо знали шта је зима".
-Говорили сте да Вас је Ваш „главни јунакЋ за живота упозоравао, наговијестио све оно кроз шта ћете проћи током наредних пар деценија као политичар, али и као човјек..- Јесте. Рекао ми је: "Синко, много си ми сличан, пострадаћеш, плашим се за тебе. А да се то не би десило а десиће се, јер ме нећеш послушати, ја те молим, клони се гомиле, клони се хука хиљада, клони се сваког осим себе самога иако ћеш тада бити у најопаснијем друштву. Савјетовао ми је да будем сам и говорио да ћу тада кад будем сам бити у најопаснијем друштву. Видјели сте у књизи да њега не разумију. Он умире који мјесец послије Тита, али он тачно зна шта слиједи у наредним годинама и то саопштава. Не чини то баналним језиком. Он не каже да ће се Југославија распасти и да ће доћи до ужасног крвопролића између њених народа, те да ће ударити народ на народ, породица на породицу. Он саопштава да види велики циркус слонова. Каже да је на "ђедовој погачи коју му је послала умрла мајка све видио". Рекао је да ће неки слонови да лете на шаху, а неки на српу, неки на бијелим печуркама, а да ће онај највећи слон бити без главе. Нисмо га разумјели, а није хтио да тумачи циркус. Када је почео циркус, неки су се сјетили, али, доктора Арона више није било. Тај највећи слон ни сада нема главу. Писца мора да буде у свакој сцени, у сваком лику. Пошто у мојој књизи има највише доктора Арона, онда мене највише има у доктору Арону, али, не мора ме бити и у генералу Сагинати, па и у списатељици Лари.
-Мимо свих књижевних правила, рекло би се да у овом Вашем дјелу пребива још неколико романа?- Има, али, то је чињеница и заслуга доктора Арона, јер, теме које је он покренуо, свака од њих појединачно заслужује томове и томове. Међутим, кад се све сведе, значи трагање за смислом живота, а то значи трагање за врховном тајном и капијама времена. Ово што се десило у Београду од патријархове смрти, па до сахране је била по мени експлозија жеђи народа за духовним вриједностима.
-Ова књига потврдила је још једном изузетно мјесто које имате на српској књижевној сцени. Да ли имате неостварених жеља када је политика у питању?- Моја жеља, која ме је одвукла у политику је била остварива. Можда је и данас остварива. Желио сам само једно, да Србија постане снажна држава, а Срби снажна нација. Ако си снажан, онда си у данашњем свијету и поштован. Увијек је било тако. Прилазе ти снажни. Политичку тактику сам подређивао политичком циљу снажне Србије, али је то подразумијевало драматичне захвате у душама и главама људи. Србија на западу, којаима хиљаду мана, а једну предност, да је данас тамо центар снаге свијета. Не инатити се са реалношћу ако ниси у стању да је промијениш. Понашао сам се у политици као доктор Арон, препоручујући лијекове које огромна већина није хтјела да прими, иако је знала да су то лијекови. Сваки лијек, ако је лијек је и горак, а већина их је ишла по неке слатке напитке. Још вјерујем да је могуће то што желим.
И треба да се препознају
-Осим доктора Арона, многи ликови у Вашој књизи су врло препознатљиви. Брине ли Вас то?- Бринуо бих када се нико не би препознао. Тога бих се највише бојао, да ниједан мој лик не личи на неку личност из живота, да читалац заспе читајући моју књигу и да за сва времена заспе, тако што се ове књиге никада неће сјетити. Нека се читалац узнемирава, нека обожава писца, нека га мрзи, нека га псује, само да не заспе читајући.
Јагње невино сједи поред Бога
-У Вашем роману нижу се филмском брзином слике свих наших голгота, пораза, страдања, од Косова па до НАТО бомбарсовања. Зашто нам се толико пута историја поновила?- То је питање на које од "Ножа" па до данас покушавам да добијем одговор. Зашто има неких мјеста осуђених изгледа на вјечно страдање? Напримјер, Јерусалим и Косово, нема мира у Јерусалиму дуже од двадесет вјекова и неће га ни бити. Мислим да је сличан случај и на Косову. Е, сад, зашто је то тако одговор се може наћи чини ми се само код Врховног ума. Јер, сви људи пате. И џелат пати када га обесе, када га убију, али, мислим да је патња невиних неко духовно пиће самог Бога. Не можемо ми све посматрати кроз своје наочаре. Ми знамо ко смо, а да ли зна мрав шта смо ми кад станемо на његов мравињак. Не можемо ми својим вриједносним судовима мјерити Божје судове. Невино страдање, шта је то. Да можда то ипак није награда. А ако је казна, онда је Бог мрзио свог сина, јер га је изложио највећем могућем невином страдању и мукама. Једно је сигурно: страшно је бити уписан у књигу џелата, у књигу зла. Ја верујем у оно што нам поручују Библија и Нови завјет да јагње невино страдало сједи поред Бога.


3.

Разговор недеље: Вук Драшковић, књижевник и политичар


Једни су луди без памети, други су луди од памети


Књижевност је лаж, која говори истину. Као политичар, често сам кажњаван због моје литературе а чини ми се да ће „Доктор Арон” бити кажњаван због моје политике
У „Звездара театру”, у препуној сали, у среду је представљен нови роман Вука Драшковића (1946), под насловом „Доктор Арон”, који је објавила „Српска реч”. Драшковић, новинар и политичар, прозни писац и публициста, председник Српског покрета обнове, појавио се у српској књижевности 1981. године с романом „Судија”, заснованом на истинитом догађају. Први се романсијерски дотакао дуго забрањиване теме усташког геноцида у романима „Нож” и „Молитва”. Аутор је романа „Руски конзул”, „Ноћ ђенерала”, публицистичких књига: „Ја малограђанин”, „Одговори”, „Којекуде, Србијо”, „Подсећања”.
Нови роман Вука Драшковића, једног од најчитанијих српских писаца, говори о судбини психијатра Арона Тодорића који својим пацијентима, у шали, говори да су луди: једни су луди без памети, други су луди од памети. Лик Арона Тодорића настао је из постојеће личности, психијатра Веселина Савића, код кога су, што на главна, што на споредна врата, наваљивали и људи из власти и људи из опозиције.
На промоцији Вашег новог романа било је, како рече Душан Ковачевић, као на премијери – пуна сала. Била је то једна од најпосећенијих промоција књига. Да ли су у сали били Ваши политички истомишљеници или читаоци?
На промоцији су били моји читаоци, а међу њима је било и политичких истомишљеника.
Прототип за главног јунака је познати психијатар Веселин Савић, стварна личност. У чему се разликују Веселин Савић и Арон Тодорић, главни јунак романа?
Веселин Савић ме је инспирисао да створим лик доктора Арона и,на нивоу инспирације, тешко је тражити разлику без обзира на то што је Арон Тодорић свој и што то није доктор Савић. После студија у Београду, Арон Тодорић одлази на студије у Москву, из Москве у Шпански грађански рат, одатле у Париз, из Париза у Њујорк где ће радити на психијатријској клиници до 1955. године, када се враћа у Београд. Ништа од овога нема у биографији доктора Савића. Нити је доктор Савић био самац (био је ожењен, имао је ћерку), нити је своју љубав из студентских дана Сару сахрањивао у Капернауму у Израелу, нити је умро као доктор Арон. Мислим да је књижевност лаж која говори истину.
Љиљана Шоп је, на промоцији књиге, рекла да би Ваш роман требало читати без предрасуда, а то значи без партијских књижица у глави. Добра препорука?
То је најбоља препорука. Доктор Арон, најкраће речено, у једнопартијској држави у којој влада култ Тита и у којој се супротно мишљење саопштава шапатом и у страху, тражи одговор на питање свих питања: одакле извире живот и у шта увире смрт. Ово питање постављају сви људи, и верујући и не верујући, и комунисти и антикомунисти, и богати и сиромашни, и они који су луди од памети, и они који су луди без памети.
Чуло се, такође, да би овај роман, да га Ви нисте написали, добио све најзначајније књижевне награде. Надате ли се НИН-овој или некој другој награди?
И да се надам, не надам се. Као политичар, често сам кажњаван због моје литературе и чини ми се да ће и „Доктор Арон” бити кажњаван због моје политике. Осим једне награде коју сам добио од Срба у Грачаници за роман „Руски конзул”, роман о Косову, од Срба у Србији или било где у бившој Југославији, нисам добио ниједну награду, чак ни награду Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу, када је „Нож” 1983. године био убедљиво најчитанија књига. Донета је одлука да се те године, само те године, та награда не додели никоме. Награде сам добијао у Мађарској, Румунији, Бугарској, Чешкој, Русији..., али не и у Србији.
Доктор Арон је психијатар, али чудак и чаробњак, научник и истраживач који одгонета смисао постојања и суштину живота. Каква је његова веза с Богом, односно – Врховним умом?
Доктор Арон одбацује обе догме, и начин постанка света, какав је у Библији, и еволуцију, као догму оних који одбацују Бога. Овим другим, еволуционистима, он замера мисаону недоследност и каже: ако је тај њихов „бог” (Еволуција), спонтано створио све: и космос, и Земљу, и човека, и све друго на Земљи, могао је да створи, на исти начин, и ум, Врховни ум, који је изнад човековог ума. Библијски начин постанка света, по њему, мањкав је за смелост маште која би указала на то како је настао и сам Врховни творац. Доктор Арон истражује, машта, тера своју мисао у истраживачко путовање космосом, слично оном Његошевом у „Лучи микрокозма”. Он долази и до неких доказа о бесмртности душе, али је, упркос томе, веома опрезан да узвикне – еурека. Верује да ће он живети и после смрти, а плаши се смрти и није сигуран да је његова вера на необоривим темељима. Арон је човек коме се чини да се Врховни ум, како он назива Бога, не може ни порећи, ни потврдити и да је баш у томе чаролија људског живота.
Роман је, добрим делом, у сфери оностраног. Арон верује у неуништивост људске душе. Да ли је то она честица коју научници траже у тунелу испод Алпа?
Доктор Савић, а тиме и мој доктор Арон, још је шездесетих и седамдесетих година прошлог века у Београду маштао и причао о постојању једне честице, једне енергије, једне силе која мора бити изнад свих других космичких енергија, честица и сила, као њихов контролор и законодавац. Он је сањао Велики прасак и тврдио да је до њега дошло на сличан начин на који пуца љуска од јајета да би из ње изашао живот. Та врховна честица, Врховни ум, каже доктор Арон, у почетку је била као свемирски ковач који је надувавао и издувавао мех, ширио и скупљао јалове енергије без материје – космичку, топлотну, радиоактивну, гравитациону, и када их је сабио на величину лоптице и до неслућено високе температуре, дошло је до великог праска. По њему, прасак је трајао не дуже од стотог или хиљадитог дела секунде, па зато времена за било какву еволуцију није ни било. Пријатно сам шокиран сазнањем да се тај хигсов бозон, који научници називају божјом честицом, тражи у експерименту који се одвија у тунелу испод Алпа. Наравно, биће то мала симулација великог праска, па ће се сазнати да ли је доктор Арон само маштао или је то било више од маште. Без обзира на све, књижевност, филозофија и наука не могу летети ако им крила нису од неограничене маште.
У роману спајате различите временске равни, па се тако заљубљују Косара Војиновић и Ник Виспер. Нешто од тога је наслућивао и Никола Тесла?
Земаљско време измислили су људи, а космичко време, по свему судећи, нема ни почетка ни краја. Тамо је, како каже Његош у „Шћепану Малом”: „Вјечност, што и тренут, а тренутак је што и вјечност”. Заиста је могуће, верујем, и да се пра-пра-праунука на небеским капијама времена заљуби у свог чукун-чукун-чукундеду. Знам да је таквим размишљањима био опседнут и Тесла, и не само Тесла. Нема могућег у науци, нити у књижевности, нити у филозофији, па ни у људској нади, ако се не тежи немогућем. Његошев хендикеп је био што је рођен у народу малог језика. Цели свет зна за Шекспирово „Бити или не бити, питање је сад”, а не зна за космички повик испод Ловћена: „Нека буде што бити не може”. Уосталом, Његошеве стихове сам изабрао за мото романа „Доктор Арон”: „Ако земља привиђење није, душа људска јесте бесамртна”.
Арон разговара с Теслом, с Дучићем, али и с Брозом, пре него што је постао Тито. Јесу ли то његови пријатељи или пацијенти?
Тесла му је био велики узор и инспирација, Дучић му је био пријатељ, а Тито непријатељ на почетку, а пацијент на крају. Лечио га је, по свој прилици, од маније гоњења.
После два атентата на Вас, стекли сте и сами нека „ароновска” искуства?
„Нож” и „Доктора Арона” привидно пише иста рука. Ја се у „Ножу” носим са Злом, иако га лично нисам био доживео и проживео. „Доктора Арона” пишем са проживљеним искуством о Злу, и тај нови квалитет дао је и нову осматрачницу. Због тога, доктор Арон себи поставља питања: како бисмо упознали Добро да није Зла, или памет да није глупости, или вечност да није пролазности?
Дуго сте у политици. Да ли сте успели да остварите своје политичке идеале?
Нисам, јер мој врховни сан био је – снажна Србија. Веровао сам, а верујем и даље, да је снажна Србија могућа и да се до ње стиже само путем који води према Западу. Машта је погубна за политику, јер је политика вештина могућег. Нажалост, мене су у политици победили маштаоци, да не кажем продавци лажи. У роману „Молитва” писао сам о тим маштарима који су већину Срба у Херцеговини превели у партизане, не због Маркса и Енгелса него због бајки о Стаљиновим „пеглама” којима ће, како су говорили сиротињи, после победе револуције испеглати херцеговачка брда и тамо направити Војводину. Људи су им поверовали. На исти начин су поверовали и деведесетих у бајке о тајном Теслином оружју, шведском стандарду, нафтним пољима код Стига, победи над НАТО алијансом... Ја, писац, био сам сурово реалан и говорио истину, а већина народа је хтела те лажи. Та иста већина народа са лакоћом је прихватила бајке о бриселским „пеглама” после 5. октобра 2000. и поверовала да ћемо бити затрпани брдима евра, марака и долара који ће стићи из Брисела и Вашингтона. Питам се има ли краја тим продавцима опсена и њиховим купцима?
Краљ тргова, како су Вас звали, преселио се у књижевни салон. Која Вам улога више прија?
У мени су два сна: књижевни и политички. У књижевности могу све што хоћу, а у политици не могу.
Зоран Радисављевић
-----------------------------------------------------------
Видовдан 2014. године
Хоће ли Србија 2014. ући у Европску унију?
Они који су лансирали ту годину, лансирали су и датум: Видовдан. То би требало да значи да ће Европа на тај начин да обележи стоту годишњицу хитаца Гаврила Принципа на Видовдан 1914. године. Да то пише у неком роману, одао бих признање маштовитости. Овако, то је још једна од „пегли” којима се пегла народ.
Да ли ћемо у Европску унију ући са Косовом и Метохијом?
Чак ни по Резолуцији 1244 власти државе Србије нема на Косову и Метохији, па ће у Европску унију ући онај део Србије на којем држава има свој пуни суверенитет.
Турски део Кипра није ушао у Европску унију, иако је Кипар ушао у Европску унију.

Шобјављено: 13/12/2009Ћ

пошаљите коментар ђ погледајте коментаре (38)

Драган Вранјешевић , 13/12/2009, 13:47
ЖЛакy; Било како било, Вук није лези-лебовићки протутнјао кроз време, него је нашао ефикасан начин да време протутнји кроз нјега (дакле издигао се изван времена, а делимочно и изван простора). Нешто као вода која тутнји кроз сито трагача злата. Оно што остане у решету, након што сав тај (овобалкански) мулј протутнји, јесте врло мала количина изван-национално корисног материјала. Разлика измедју Вука и већине нас је ту томе што је Вук препознао (на ситу) оно што је мелем за нјегову повијесно-историјски ранјену душу, а може и да поправи неке наше заблуде и грешке. Док већина нас Срба задржава мулј (из пристојности нећу поминјати никога ван простора Србије) те исти масовно распршује у наш свакодневни политички дух, Вук покушава, алудирајући на хигсов бозон, да изазове нову експлозију свести која треба да прекрије овај простор у датом времену. Медјутим велика количина мулја која се накупила у прошлом веку, а која се и данас још увек масовно користи за загладјиванје опасних рупа на друмовима будућности, га спречава у нјеговим политичким намерама. Никакво чудо, знамо да и најболје семе бачено у неплодан мулј нема никакве шансе, те се цела ствар враћа у првобитно станје какво је било пре просејаванја! Зато Вуче, сачувај нешто и за наредне генерације, јер на срећу добри кнјижевни рафови трају дуже од политичких и чувај се свеколиких самоуких политичких агронома који су те у твојој прошлости само одмагали, па чак и ако носе предивна имена као нпр. Дана!

4.

Реад он: Вук Драшковић, Доктор Арон (Српска реч, 2009)


НИН и три прасета 26 12 09

Темена магијског квадрата Вукових идеологема чине хришћанство, антикомунизам, филосемитизам и оно што бих грубо назвао вештичаренје. Све ове идеје красиле су доминантни мисаони ток српског националистичког кича размаханог током деведесетих, посебно на телевизијским каналима БКТВ и Палма и ја сам био убеђен да су, ако не у одумиранју, оно у рецесији и да су нашле неку своју мишју рупицу из које неће никада више на велика врата ући у наше животе, али авај, ево их увезане у кожу, златотискају ми се пред очима и истичу озбилјну кандидатуру да постану Нинов роман године
Овај текст бих могао почети, а и завршити, једноставно: роман Доктор Арон Вука Драшковића (Српска реч, 2009) ништа не валја, а много ме мрзи да вам објашнјавам зашто. Ипак, не чиним то, не само зато што сам дужан да објашнјавам свој естетски суд, већ зато што кнјига која је толико лоша носи у себи превише злог семена и прегршт погрешних идеја за које верујем да их аутор уопште није свестан, а о читаоцима да не говоримо. Стога осећам моралну обавезу према онима који ће у неком тренутку свог живота узети овај роман у руке, сматрам да је моја дужност да их упозорим, па уколико ме послушају уштедеће себи драгоцено време које би потрошили читајући овај кнјижевни отпад, а уколико ме не послушају, сретан им пут.
Ипак, пре него што се упустим у покушај чивијанја по раштимованом/погрешно наштимованом оркестру новог романа Вука Драшковића, морам рећи реч-две о пакованју. Треба бити сујетан до небеса и ташт преко сваке мере да би се данас кнјига увезала у кожу. Постоје нека изданја Светог писма, можда понеки примерак Гетеових Сабраних дела из средине деветнаестог века, за израду чијих корица је морало да страда неко невино живинче, нешто је, дакле, морало бити одрано, да би се умствованја сабрала и сабила у кожни повез, као у Еолову мешину. Čак иако се ради о синтетичком производу, златотиск наслова и барелјеф на хрпту и преднјој корици истичу ову амбицију да све делује импозантно, да се унапред стекне утисак да је ово кнјига која ће вам променити живот и ентеријер дневне собе. И коначно, кад одморите очи од злата с корице, на форзацу, унутрашнјој страни, дочекаће вас фотографија аутора у сепији. На једној страници је он, нјегово искусно лице, изражајан нос и одлучан поглед, а на другој страници отварају се небеса. Сунце се помалја иза облака и обасјава вас драги читаоци, будите спремни, коначно се налазите пред истином, имајте храбрости те почните са читанјем, пошто сте се задржали достојанствених пет-десет минута задублјени у мисли, контемплирајући о кјароскуру, Ђорђонеу и Венецијанској школи, или можда о томе како постоји светло на крају тунела - он је ту, Вук је ту, а ви сте волјни да будете једно од три прасета, једно од седам јагнјади, само да би могали да уживате, да удахнете, да се нађете у причи спасителјској коју вам нуди ова кнјига, већ на први поглед препозната као ремек-дело. Јер само ремек дела изгледају овако кад их у руку узмеш, само она теже толико, само се на нјима зној ваших усплахирених и узбуђених руку тако задржава.
Доктор Арон је роман животопис истоименог протагонисте, неуропсихијатра, медијума, научника, професора универзитета, Титовог исписника, домаћина соареа и кружока у коме се окуплја цвет, односно, црèме де ла црèме београдског интелектуалног и уметничког живота у пресудном часу по Југославију, односно непосредно пре и после смрти Јосипа Броза. Čинјеница да је Драшковићу као узор за стваранје кнјижевног лика послужио Веско Савић не искуплјује слабост наративног тока у којем се скаче с теме на тему, али остајући на ономе што је још неко од великих мудраца и бораца за истину назвао четири стуба српства. (Опростите ми што не знам шта се у овој синтагми пише великим словом, правопис за овакве ствари престаје да важи - овакве синтагме су у изузећу, надрастају правила, васпоставлјајући их, амин.) Дакле, темена магијског квадрата Вукових идеологема чине хришћанство, антикомунизам, филосемитизам и оно што бих грубо назвао вештичаренје. Све ове идеје красиле су доминантни мисаони ток српског националистичког кича размаханог током деведесетих, посебно на телевизијским каналима БКТВ и Палма и ја сам био убеђен да су, ако не у одумиранју, оно у рецесији и да су нашле неку своју мишју рупицу из које неће никада више на велика врата ући у наше животе, али авај, ево их увезане у кожу, златотискају ми се пред очима и истичу озбилјну кандидатуру да постану Нинов роман године.
Доктор Арон у улози протагонисте објединјава у својој раскалашној личности све ове четири особине и попут атомског језгра држи на окупу остале ликове у кнјизи, од којих неки заиста немају никакву функцију у роману. Међутим, чак је и аутор попут Вука Драшковића схватио да без драме нема романа, односно да није доволјно што ће се низати епизоде у стану доктора Арона Тодорића, већ да мора да им дода неки заплет да би имало смисла испунити тристотинјак страница кнјиге. Због тога се, дакле, у роману појавлјује Американац Ник Виспер, тако лепо, простачки у роману покрштен у Ниджо Суфлер, а поминје се и докторова велика лјубав Сара око чега се гради мала биографска драма. Све је, као што видите, лепо упаковано, а све то у функцији поменута четири идеологема којима нас аутор поји и доји.
Антикомунизам је инхерентан лику доктора Арона, мада му ниједна идеолошка матрица није драга. Ипак, када је реч о Другом светском рату језиком нарације говори се само о страданјима оних који су били у четницима, док се партизани и не поминју. Поред тога инсистира се на епопеји из Првог светског рата, чиме се уводи интертекстуална игра са Временом смрти Добрице Ćосића, што никако није случајно. Ова алузивност Доктора Арона требало би да поред ћосића покрије још и Достојевског, међутим, без обзира на сличне идеолошке матрице Фјодора и Вука, Рус је некако, уз дужне ограде, велики писац. Инсистирајући, дакле, на херојским причама из Великог рата аутор је желео да занемари причу о Другом светском рату која је, у најманју руку, могла да проблематизује улогу доброг дела српског народа у нјему, односно волјно приклјучиванје партизанима, што је Вуку несхватлјиво. Када је реч о избору ликова из народа, о домаћинима Рајчету и Војчету, о Никовој будућој породици Косари, Милошу, Војину, сви су они четнички потомоци или рођаци. О партизанима и нјиховом делованју прича се исклјучиво и једино са ниподаштаванјем. То се најболје види у басни о Кошави.
Хришћанство је повезано за антикомунизмом, али и са чинјеницом да представлја копчу са руском кнјижевном традицијом, а поглавито са Достојевским, којој би аутор романа желео да припада. Велики део кнјиге, попут најважнијих дела руске кнјижевне традиције, посвећен је потрази за богом, односно покушају даванја плаузибилног и уверлјивог одговора да Господ заиста постоји. С друге стране, нјегова хришћанска визија је крајнје агресивна и затворена за друге религије. Хришћанство се чини усавршеним и због тога треба сви да му се приклонимо.Овај наизглед атипични месијански став, који столећима није био карактеристичан за источно хришћанство, у Србији се повампирио деведестих са масовним крштенјима, славама и баднјацима на браницима и полубраницима. Управо тај дух, дух краја осамдесетих и почетка деведестих, тренутак хистерије пред рат, пред битку, носи ова кнјига и због тога је толико битно изнети свој суд о нјој.

Моја омилјена реторичка фигура из национализма деведесетих је званични српски филосемитизам. Комбинован са флоскулама које су лансирали неки овдашнји Јевреји о Србима као небеском народу и са потпуно неутемелјеном паралелом о једнаком страданју оба народа, ова лјубав је порасла до неслућених размера и то је лепо, само кад би било истинске лјубави човека према човеку. Наиме, у сваком антисемитизму постоје два проблема: први је спремност на радикално насилје изражено у префиксу ове кованице. Међутим, други део је много опаснији јер подразумева једну теоријску мисао проведену у пракси. То је мисао о расној подели човечанства која, без обзира на префикс лјубави или мржнје, води не баш веселом крају. Интересантно је да је ово најболје показао Сандер Гилман, историчар медицине који је истраживао „научни“, „медицински“ антисемитизам, а своје демаскиранје погубног филосемитизма је дао на примеру истраживанја о томе ко су најпаметнији становници Сјединјених држава. Свако предубеђенје о раси, било оно позитивно или негативно, води у расизам. Филосемитизам Доктора Арона, који носи изразито јеврејско име, име Мојсијевог брата, добија забринјавајућу форму у садистичком уживанју у израелским војним победама. Ипак се, је л’ те, ради о муслиманима.
Оно што сам назвао вештичаренјем односи се на склоност ка окултном, мистицизму, теозофији и сличним стварима. Доктор Арон је медијум и нјегова истраживанја из области парапсихологије су га наводно довела до одређених сазнанја која потом користи да би спојио младог америчког маринца са девојком која из прве, после размене три реплике, пристаје да се уда за Ника. Деведесетих су на сваком од телевизијских канала владали медијуми. Мој омилјени био је Лјубиша Трговчевић који је имао своју емисију на ТВ Политика (у Драшковићевом роману се ова медијска кућа зове Отаджбина, нимало чудно). Како год, спајајући све оно што се чинило ретроградним и распадајућим у друштву које се „окренуло Европи“, Драшковић је на најпластичнији могући начин успео да нам покаже где се тачно налазимо.
Можда ће се неком чинити да је ово ексцес, да једна оваква кнјига представлја изузетак, али немојмо потценјивати утицај културе (надграднја) на друштво и производнју (база). Кнјиге можда немају ту моћ да менјају друштво, али свакако формирају поглед на свет истовремено одражавајући оно што је Грамши називао доминантом, односно доминантним погледом на свет. У овим међуделованјима крије се цезура у савремености у којој се налазимо. То је рупа из које се тешко вади, а с оваквим романескним покушајима, моћи ћемо наполје само са бојним покличима. Јер, уколико се добро сећате, после успешне индоктринације српством током првих пет година владавине Слободана Милошевића (1987-1992) уследили су плјачкашки ратови за „југословенско наслеђе“. Ако је судити по аутору Доктора Арона, на том плану није још све казано.

Пише: Владимир Арсенић


_______________

НАПОМЕНА: Према писању дневне штампе Вук Драшковић је, коначно, написао један од својих најбољих романа. Роман је ушао у шири, али не и у ужи избор за НИН-ову награду. А и како би?

Роман "Доктор Арон" нико не мери аршинима, којима би требало мерити добре романе, већ неким другим, и у том смислу текст В. Арсенића је парадигматичан. Или је неко светац или је ђаво. Средине у овој паланци нема. Међутим, добре књиге немају много непријатеља...Сви они који данас куде и оспоравају најновији Драшковићев роман, из првенествено неуметничких и других побуда, остављаљју ружан траг о себи. То не значи да је Драшковић данас постао нека "света крава", или нешто слично, што се не сме критиковати; напротив; али, и кад се критикује, треба имати аргумената. Не може Драшковић бити крив - што је првенствено књижевним средствима, испричао једну веродостојну, књижевно убедљиву књигу, далеко занимљивију од многих других књига у овој сезони, на тему старости и самоће, и стравичног пртљага који још није скинут са фантомског брода ТИТОНИК, који и данас плови многим усијаним главама! Напротив. Драшковић је на један лежеран и убедљив начин отворио причу о ономе што се догађало пре тридесетак година, а што има свој утицај и на данашње прилике. Гете је испричао своју причу о доктору Фаусту, Ман има своју причу, Пастернак своју, као што је имао и аутор "доктора Смрти" (Е. Белатукадруз, 2003). Драшковићева књига се може поредити са тим књигама, књигама које сведоче о савезу доктора и ђавола, и у тим поређењима Драшковићева најновија књига у српској литератури не стоји лоше, али о томе, што је основна прича и смисао романа, ћуте и дневна штампа, и критичари, па и понеки тзв. добронамерни тумачи Драшковићевих књига. Зашто је то тако?


Нема коментара:

Руј. Рајско дрво Звижда

Руј. Рајско дрво Звижда
My Opera

Виртуелни музеј

Виртуелни музеј
ЗАВЕТИНА