...Св. Августин је представљао Божију природу као круг, чије је средиште свуда, а периферија нигде. Ми се читавог живота бавимо тиме, да одгонетнемо загонетку многоструког значења тога пра-лика... Сад ћемо потражити и доказати другу аналогију: да се сваки рад даде надвисити. Наш је живот време или рок, за који треба да упознамо истину: да се око сваког круга може повући други; да, у природи, нема краја него, да је сваки крај уједно и почетак; да иза сваког дана, који пролази, нова зора свиће; да се испод сваке дубине, отвара нова, још већа дубина.Тај факат, уколико је симболичан за морални факат непостиживости савршеснтва, које пред нама измиче и које руке смртника не могу обухватити, и које је, у исто доба, инспирација и осуђивач свакога успеха, може, баш како треба, послужити као повезивање многих и разних појава човечије моћи.У природи нема ништа апсолутно стално ни утврђено. Васиона је течна и променљива. Трајност је само релативан појам...
Ове Емерсонове мисли биле су нам на уму када смо размишљали да покренемо блог који би био изазов за српску културу и књижевност, а пре свега за вредновање и превредновање - за које је одавно дошло време, али које се зауставља на овај или онај начин. Послератна литература српска, стварана током читаве друге половине 20. века, још се држи чврсто наизглед само у наметнутим и промашеним, диригованим историјама књижевности и тзв. обавезној лектири за средње и основне школе, али не може избећи судбину наметнутих ствари, и она се нагиње над бездан, који се отвара за све што је застарело, кад се појављују нове идеје, а пре свега неизбежни талас нових критичара надмоћне стваралачке иницијативе...Овде се отвара полигон за тешко аргатовање и цепање пањева, како би рекла И. Секулић. Нова генерација уметника, стваралачких личности, овде има прилику да изложи порузи и раскринкавању сваку неистину и дуговечну лаж. Већ од првих постова, објављиваћемо текстове оних писаца којима су убедљивост и аргументованост јача страна, без обзира на доб или верску, политичку и националну припадност. Шаљите нам своје текстове, али гледајте да не буду предуги... Ако се до пре годину или две чинило да у савременој српској књижевности једва да има неколико писаца који се јавно и аргументовано залажу за неизбежна превредновања, за која се пред Други светски рат залагао и В. Вујић, данас број личности критичке оријентације расте, повећава се. Нови критичари долазе из најнеочекиванијих праваца, и природно је да из њих долазе, с обзиром у каквом се друштву живело и гушило и онемугоћавало...
И данас српску културу и књижевност сапињу извесне тенеденције које би се могле описати као деловање "живих вампира". Да, има их, још увек: жељни су свеже крви, наравно...
Нова и неустрашива књижевна критика, која се огласила пре само неколико година у једном од београдских књижевних часописа
Нема коментара:
Постави коментар