СРОДНЕ ВЕСТИ

          СРБИЈА годинама изостаје из борбе за Нобелову књижевну награду, иако би за промоцију културе било корисно да се и наше име "врти" на кладионичарским листама вечитих могућих добитника. Што бисмо били гори од Естонаца, Јапанаца или Кенијаца?
          За кандидатуру је, међутим, потребно да се позване српске институције и организације сложе око тога ко је тренутно најбољи српски писац, са јаким адутима да заинтересује Нобелов комитет за књижевност Шведске академије. Томе би требало да претходи и усаглашена оцена домаће књижевне критике, као и планско превођење тих књига на светске језике.
          О важности превођења говори и пример "Геопоетикине" едиције "Српска проза у преводу", захваљујући којој су се српски аутори појавили на енглеском језику, и у избор за престижну награду Импак Даблин 2011. године ушли су романи Виде Огњеновић, Срђана Ваљаревића, Владислава Бајца, а ове године Горана Гоцића и Владана Матијевића.
          - Иначе, планског превођења са српске стране нема. Појединачно гледано, најшири одјек савремених (живих) писаца имају књиге Давида Албахарија и Драгана Великића и понеког још. Али, то је далеко од светског успеха - каже, за "Новости", Владислав Бајац.
          У причи о Нобеловој награди, по његовим речима, много више тога зависи од одлука такозваних великих култура: оне и даље држе монопол при одлучивању:
          - Ако не у Нобеловом комитету и жирију, шири културно-политички контекст одређује кандидате. А ми нисмо у том хоризонту. То не значи да не треба да се трудимо: да бисмо уопште ушли у игру, прво ми морамо да пружимо информацију другима о нашој књижевности. Без ње свет не зна шта имамо. А имамо, ако ништа друго, литерарну разноврсност какву нема баш много националних књижевности.
          ВЕЛИКИ ГУБИТАКПоражавајући податак, који су "Новостима" изнели у Удружењу књижевника Србије, јесте да сваке године премине око 30 писаца, и тако последње три деценије. Долази се до невероватне цифре од око 900 књижевника које смо изгубили, а међу њима су се налазили и наши великани који су били кандидати за Нобелову награду. Реч је о Данилу Кишу, Милораду Павићу, Васку Попи, Слободану Селенићу, Миодрагу Павловићу, Добрици Ћосићу, Мирославу Јосићу Вишњићу и Миодрагу Булатовићу који је важио за нашег најпревођенијег писца у свету.
          Бајац подсећа да Нобелова награда око себе привлачи и некњижевне разлоге:
          - Њима се ваља одупирати квалитетном литературом. Лично мислим да би Српски ПЕН требало, уз САНУ, да буде и даље адреса за номиновање писаца за Нобелову награду. И не сваке године.
          Професор Радивоје Микић не мисли да је лоше што немамо кандидата за Нобелову награду:
          - Већ доста дуго ту награду не добијају само врхунски писци већ писци преко којих се завршавају и неки други послови. У данашњем свету то је једноставно тако и ми ту ништа не можемо да променимо.
          Додајући да разуме и оне наше установе и организације које не шаљу предлоге, Микић закључује:
          - Код нас није могућ иоле прихватљив договор око било ког кандидата, једино је сигурно да би сваки предлог наишао на неразумевање и отпор и кандидатима би пресело кандидовање. Наш књижевни живот је антагонизован и из идеолошко-политичких разлога и то би се снажно одразило и на само кандидовање и на однос према кандидатима. За своју књижевност ми можемо далеко више да учинимо тиме што бисмо тражили нову културну политику, ово што се данас издаје за културну политику је само систем понижавања културе у свим њеним сегментима. То треба да нас брине, а не јалове кандидатуре.