Срам... / Нада Петровић

Срам...

У злом времену прозлише се људу,

омутавеше умни, проговорише безумни,

говор поста клицоноша страха

како доживети, како преживети,

како свој на своме бити.

Нико више не говори да га чују

но је говор ради говора,

нико не договара, преговара, уговара,

нишче нико ништа не пита,

заборављање поста бављење, забављање и избављење,

и изнова одасвуд се и свукуд чује и почује

како неко неког наговара, оговара, приговара,

и однекуд стиже јека одговора, изговора, наговора,

а реч људска поста скупа као мајска киша које нема

где залуд је додолање, залуд молибденије, залуд све је.

Отворише се уставе, срушише се прадедовски бедеми,

наплавина сецикеса, разбојника и пробисвета

преплави и уздуж и попреко,

неки се одродише од рода,

приклонише зулумћарима и изродима,

други заборавише да ослушкују небо и земљу,

наслонишо и око и уво на сокоћало

а у њему све што је срцу мило,

понеко везује омчу кроз коју би ко кроз оман

светло свевидеће да угледа...

Старине узидане у ћеле-куле занемеше

не говоре ни оно што су раније знали:

„Срам вас од дупета било...

Да вас је од штрокаве гузице срамота.“.

Ћутке се збијају у редове да направе места

нама који се још увек надамо и верујемо

док кудељне нити у конопце упредамо

и набрајамо шта су нам све узели од живота. 

            = видети више: Страх ме је
                                      Мој муж федер