СРОДНЕ ВЕСТИ

          СРОДНЕ ТЕМЕ

          СТАЛНО сањам да се враћам у моје Коморане. У нашу Дреницу. И, тај сан не траје кратко. Оно што је збиља детињства човеку се враћа с годинама. Што је старији, преживљава је све живље. Човеку, када уђе у неке године, а ја трошим осамдесет трећу, чини ми се да је важно да врати време. Да се преиспита: шта је учинио, шта је пропустио... Белези детињства, младости и каснијих година стално траже некакве рачуне. Копају некакве немире... Мој одговор је: ако си трајао часно, спокојно ћеш и до самог краја. Ето, то је мој одговор.Душан Буцаловић. Прича не само о њему, већ готово о једном веку. О Србима из Дренице, из које је, као дечак, понео потресну, никад избрисану, рану прогона, у априлу 1941. године. Тада су дошли, каже нам, Шиптари, покупили све што су Буцаловићи имали, потерали краве и волове, натоварили шиваћу машину мајке Милице, а њих, осморо деце и мајку, протерали у Косово Поље, потом у Суви До код Липљана...
          Ово је прича о путу Душана Буцаловића који га је, као најстаријег у породици Буцаловића, усмерио да буде стуб куће уз који је придигао седморо браће и сестара, а родитељима обезбедио достојну старост и место где "им кости неће преметати они који су их протерали из никад непрежаљеног завичаја".
          Ово је прича о борби обичног, а тако необичног човека који је читав свој живот уложио да га се синови и унуци не постиде.
          Како смо упознали овог нашег Душана Буцаловића? У данима када су "Новости" обележавале 63. годину трајања, јавио нам се да честита. Скромно, помало стидљиво, као што то чине, углавном, истински вредни људи. Казао је: "Ја сам сапутник вашег листа од првог примерка". То је и био повод наше посете Буцаловићу, у његовом дому, у једном новобеоградском булевару. Нисмо ни слутили да је иза рођенданске поруке нашем листу - судбина за читав роман
          .
          - Шалите се - казао је.
          - Не шалимо се - одговорили смо, а већ нам је у рукама била насловна страна из документације трајања "Новости", од 13. маја 1969. године. Понели смо ту насловницу и фотографију Душана Буцаловића: он, као млад технички директор вунарског гиганта у Бијелом Пољу, прати Тита и објашњава му како се комбинат, у коме је био руководилац, придигао до врха саме лествице тадашње југословенске привреде.
          МЛАДИ ДАНАС НЕМАЈУ НАДУМЛАДЕ људе који данас тумарају без посла и без наде не треба осуђивати. Треба их разумети. Нису они одговорни за то што им је угрожено право на светлост. Младост мог времена је имала наду. И, ја имам право да кажем: вратите младим људима право на наду.
          - Није то моје прво "дружење" са "Новостима" - каже нам. - Та насловница, стицајем околности, наградила ме је после деценије и по наше заједничке љубави. Може се рећи, "Новости" су ме, судбински, наградиле том насловницом. Љубав? Заиста је то била љубав. Права, искрена. Она, коју како год да је опишем, нисам сигуран да ће ико разумети, осим моје супруге Вукице која ме је чак сањала како у рукама држим "Новости". У нашој кући је, до тада, лист "Борба" био примаран. С њом је почињао дан. Прво "Борба" па све остало. Онда се догодио преокрет оног дана када сам 16. октобра 1953. у кућу унео "Новости". Сећам се: колпортери "Новости" готово лете Теразијама. Вичу: "Вечерње новости, Новости". Купио сам тај чудесни примерак. И заљубио се. Готово исто, а моја супруга се неће наљутити, као што ћу се касније заљубити у њу. Од тог првог примерка "Новости" су се уселиле у нашу кућу, као живот...
          - А та насловница коју сам, као што кажете, делио са Титом, само је тек секвенца, стицајем околности забележена у бјелопољском вунарском комбинату у коме сам био технички директор. Задужен сам да пратим председника Тита, уз генералног директора Мому Влаховића. Задужен да објасним председнику како смо успели да постанемо чудо ондашње Југославије...
          Душан Бацаловић (лево) са Титом у Вунарском комбинату у Бијелом Пољу маја 1969.
          - Био сам млад, а касније сам схватио да сам био и храбар да кажем Титу: "Видите, друже председниче, на леђима кожара, текстилаца и сељака придигла су се сва друга југословенска предузећа, читава привреда... Придигла се, али заборавила грбачу претходника, ону која их је придигла. Да кажем... Ми грцамо, они се бахате... Ми на минималцу, а њима плата до неба. То није добра порука..." Стари је застао, окренуо се пратиоцу: "Чујеш ли ти ово", казао је. Стигао је одговор: "Пишем, друже Тито, све пишем"... Тито је био оштар: "Шта пишеш, испитај то, и да ми реферишеш...".
          Признање Душану Буцаловићу стигло је убрзо, после Титовог говора у Суботици. Говорио је о привреди и споменуо Буцаловића: "Ми треба да имамо таквих младих људи у нашој привреди, као што је технички директор у бјелопољском вунарском комбинату. Он је узор нашег напретка..."
          - Мени су тек тада рамена била плава од тапшања - сећа се Буцаловић. - Али од тапшања нема ништа, ја вам кажем сада, то човека може да завара, подигне у висине... А са висине, кад паднеш, добро се разбијеш, а можда никада да се не придигнеш. Мој пут је вазда био и остао: буди с народом, буди с људима, слушај шта база прича, примени то у занату, а политику кроз једно уво прими, кроз друго пропусти... Зато је мој пут био пут заната, никад пут политике, а таман посла пут политиканства. Тако сам говорио у породици, тако сам васпитавао и подизао своју децу: два сина, оба инжењери, не припадају ниједној странци, припадају само себи самима, својој породици и свом занату. Један је инжењер електротехнике, други технолог, као што сам и ја почео.
          Секвенци из бјелопољског вунарског комбината који је освануо на насловној страници "Новости" претходили су Буцаловићеви подвизи у Сувом Долу код Липљана, где је расељено после Дренице, осморо деце из ове породице прилично разочараног оца, партизана. Потом је Душан наставио школовање у гимназији у Приштини, а онда у Љубљани на Техничко-текстилном факултету...
          Војску је служио у Школи резервних официра у Сарајеву, па се прославио у параћинској штофари, где је надвисио истраживаче хемичаре чак и из Немачке - један је од првих технолога југословенске текстилне индустрије у истраживању боја тканина. Уз перформансе истраживача, хемичара, доказао се и као изузетан организатор у послу. После директоровања у Вунарском комбинату Бијелог Поља, за њега се заинтересовао и београдски "Универзал". Ова престижна београдске фирма упутила га је у Чехословачку. Био је њен представник четири године у Братислави и Прагу.
          Бацаловић са Брозом у фабричком погону
          - Све је то прошлост - каже нам Душан. - Ми морамо да мислимо на нашу младост, њену будућност. Што се мене тиче, могу да кажем да сам испунио дужност родитеља, а то је најважније. Да синове упутим на прави пут. Да знају ко су, одакле су. Да воле Србију. Да не заборављају корене. И да децу уче ономе што је мене мој отац заветовао: "Сине, можеш да се винеш у сваке висине, али ако те деца по томе не упамте, онда... као да ниси ни постојао.

          ПРИВАТИЗАЦИЈА КАО ЗЛОЧИН
          АКО би ме неко послушао, пренео бих моје велико разочарање у прве приватизације, после 2000. године - каже Буцаловић.
          - Најпре су ме збуниле, а после првих резултата схватио сам то као злочин. Хиљаде радника без посла, хиљаде њихових породица у безнађу, хиљаде младих људи не знају куда ударају. Али ко нас, који смо градили ову земљу, пита. Нико! Ваљда ће неко једног дана да одговори, а и да одговара за све ово што се догодило.

          НИСАМ ГЛАСАО, АЛИ ПОШТУЈЕМ
          НИСАМ, право да вам кажем, гласао за ову власт, као што никада нисам припадао нити сам подржао иједну партију од распада наше лепе Југославије. Али имам разумевања за овог младог човека, нашег премијера Вучића, за кога такође нисам гласао. Све више увиђам да у околностима готово немогућег он покушава да повуче потезе домаћина. Можемо га критиковати, али га не треба оспоравати. Поготово не у смислу од кога би користи имали непријатељи Србије.