Живимо у времену које је тешко, и можда треба организовати курсеве за преживљавање? Обично у таквим временима апатије и безнађа искрсну и те приче о о закопаном благу, скривеним оставама злата и других драгоцености. Као дечак наслушао сам се таквих прича, када је ондашња држава навалила тешко бреме на сељаке у СФРЈ. Колико нас је маштало о том чуду да ће нам се у сну рећи где да копамо и ископамо дукате? Некако у то време сам први пут чуо једну од легенди о поп Мартину и хајдук Рајку и закопаном благу, које су наводно оставили на планинском потесу од Мајданпека до планина југоисточне Србије. О томе је, поред низа других, писао и Г-дин Субашић, пре извесног времена,и ја сам пренео тај његов текст, и може се видети напомена, коју сам тада написао : ЛеЗ 0001405 . Неке нове детаље о поп Мартину и хајдук Рајку нисам чуо, а колико сам могао да видим, овог амбициозног новинара та врста упућивања које сам дао није занимала.
Легенда о хајдуку Рајку.. - Према легенди, хајдук Рајко је у хомољским крајевима опијао путнике и пљачкао их, а благо сакривао у пећини надомак мајданпека.. Након што су по предању Рајка обесили, пећина је постала мета многобројних ловаца на закопано благо. Хајдук Рајко је на једној руци имао 4 прста и на гробу попа Мартина у Бугарској, са којим је сарађивао, наводно је записано да је шака са 4 прста знак где је благо закопано. војводи Рајку који је живео у овим крајевима у 17. веку и, према предању, за видела служио госте у механи старог рударског насеља, а ноћу, са својим пријатељем поп Мартином, нападао турске караване и опљачкано благо, како се тада веровало, скривао управо у пећини. Према причи, поп Мартин је живео у неком селу у близини Београда (најчешће се помиње Гроцка) и док је био мали, Турци су га одвели да буде јаничар, али је некако успео да им побегне , “и од тада страшно мрзи Турке”. Захваљујући његовим дојавама, Рајко је увек знао када брод из Београда креће са турским благом. А дојаве је поп Мартин Рајку прослеђивао у торби пуној ораха, при чему би у један од њих ставио поруку са тачним временом поласка турског брода. Рајко би са својих тридесетак хајдука постављао заседу код Бољетина, на месту где су бродови због вирова морали да плове уз саму обалу, тако да су могли чакљама закачити брод и привући га на обалу. Ту би ликвидирали Турке, узели благо и део поделили сиротињи. Остатак блага Рајко је крио на скровитом месту у пећини кроз коју протиче понорница (и она је касније названа по Рајку). На крају је хајдук ипак допао Турцима који су га, прича се, обесили баш овде, пре него што је стигао икоме да повери где је сакрио отето благо.
Додуше, постоје и другачије верзије завршетка ове приче, по којима се, након што су Турци открили чиме се бави и дали се у потрагу за њим, Рајко са својим хајдуцима дао у бекство. У том случају је одлично заварао трагове, јер се не зна где је отишао - једни причају да се запутио у Румунију, други да је отишао на југ, а трећи на исток. Било како било, сада читав овај крај има своју легенду да је Рајко пошао у његово село и да је баш тамо оставио потомство. Оно у чему се, међутим, све ове легенде поклапају је да је Рајково благо остало у пећини, пркосећи бројним покушајима авантуриста и трагача да га пронађу....
« Последња измена: 15.09.2012. 00:16 аурелије »
Аурелије = преузето са форума: „Архео аматери Србије“
Ја охрабрујем новинара Субашића, да настави да истражује ту тему о по Мартину и хајдук Рајку, али не само на лицу места већ и уз помоћ људи који знају турски и могу да читају турска документа, ако их о томе има.
_____________________
НА ЛИЦУ МЕСТА.Тајна блага попа Мартина и 40 хајдука / Борис Субашић | 23. октобар 2016. 21:02 | На југоистоку Србије у потрази за легендом, баснословним товарима злата и сребра. Центар мита - Манастир Светог Јована у клисури Јерме
Ловци на благо ризнице траже у клисури Јерме
НАЈВЕЋИ број страдалника у дивљим врлетима планина југоисточне Србије нису екстремни спортисти, већ сасвим обични људи који, захваћени златном грозницом, трагају за легендарним благом попа Мартина. Иако нема писаних доказа да је ова личност уопште постојала, његова шифрована упутства за проналажење ризница у пећинама су веома тражена роба на балканском тржишту мапа закопаног блага.
Легенде о попу Мартину распаљују машту и у Бугарској, БЈР Македонији и Румунији, где је његова дружина, наводно, такође харала и у 300 пећинских ризница оставила товаре драгоцености.
Трагачи за благом верују да ће их до баснословног богатства довести наводно преписана оригинална упутства која нису нарочито писмена и илустрована су цртежима на предшколском нивоу. Ипак, она достижу високу цену међу трагачима за благом. Репортери "Новости" су дошли до једне такве "књиге" која у уводу тврди да је "вредна десет царевина јер она зна за 12.000 товара злата и сребра".
Епицентар свих митова о благу је Манастир Светог Јована Богослова у клисури Јерме, у народу познатији као Поганово. По легенди, овде је богослужио поп Мартин Химовић, пре него што је скинуо мантију и постао харамбаша који је са четом од 40 хајдука пљачкао турске караване широм Балкана.
Иако на први поглед тако не изгледа, прича о трагачима за благом у ствари је веома озбиљна, а на терену "оперише" та чудна популација, налик на секту. То су људи који не жале да ризикују и живот у грозничавој потрази за митским ризницама. Они немилосрдно уништавају вредна археолошка налазишта далеко од насеља, али су угрожавали и сам манастир Поганово. По легенди, највећа ризница попа Мартина налази се у Смуковој пећини негде у околини ове задужбине српског племића Константина Дејановића Драгаша и његове жене Јелене, родитеља последње византијске царице Јелене Палеолог.
Манастир Поганово
Једно пророчанство у које верују трагачи гласи да ће благо Смукове пећине пронаћи у 20. или 21. веку човек који је спреман да две трећине тог блага поклони манастиру. Благо Смукове пећине је по веровању трагача остало недирнуто јер га штити тајанствени, смртоносни механизам. Само онај ко нађе праву мапу знаће како да прође замку са маљем у облику змије, смука, која удара и баца у понор незваног госта. Ипак, трагачи не одустају и даље траже ову и друге ризнице у пећинама фантастичног кањона Јерме, у којем су неми посматрачи монументалне камене фигуре и безбројна лица налик на људска, које је ерозија исклесала у кречњачким стенама планинских гребена.
Њихова машта створила је и фантастичне визије о богатству у гредама манастирских конака, испод пода цркве... За трагаче није био доказ да су те приче само маштарије ни то што никакво благо није пронађено током реконструкције и рестаурације манастира. Митомани су у томе видели доказ да је блага било, али да га је неко кришом узео и нестао.
Трагачи за благом неретко се губе у пећинама
- Много људи из ових крајева је опседнуто тим причама о закопаном благу - с уздахом је репортерима "Новости" испричао отац Теофил, монах погановског манастира. - Траже благо непрестано, све прекопавају... Велико је то искушење и мука духу. Ако и постоји, то богатство Богу није драго.
Отац Теофил и сам често иде на Гребен и Влашку планину, као водич планинарима и туристима који желе да виде њихове фантастичне пејзаже. Међутим, на питање где се налази чувена пећина у залеђу манастира, где је наводно благо, монах је само неповерљиво заћутао.
Наводне ознаке за скривнице
.jpg)
НАКИТ КОСОВСКИХ ЈУНАКА
МНОГО копача је бушкало око монументалне вертикалне литице Влашке планине под којом се налази манастир Поганово. Предање каже да су у тај камени зид ударали гавранови пресити од људског меса после Косовског боја. Тад су им, по народним предањима, из крвавих кљунова испадале руке изгинулих ратника. Тако су у народу објашњавана открића накита под силном литицом, а историчари подсећају да је овим крајевима пролазио чувени римски Вија милитарис, доцније назван Царски друм, од Дунавског лимеса према Сердици (данашњој Софији) до Константинопоља.
Репортер "Новости" на тешко приступачним стазама трагача за драгоценостима
ОСВЕТНИК ИЗ ПОГАНОВА
ПОП Мартин је по легенди био свештеник који је мирно живео у селу Поганову у проширењу клисуре Јерме и богослужио у оближњем Манастиру Светог Јована Богослова. Све се променило кад му је турски паша упао у кућу и силовао жену. Осрамоћена Српкиња је Турчину истргла нож из појаса и убила га, а затим је истим сечивом пресудила себи. Поп Мартин је скинуо мантију, узео пушку и јатаган, увежбао кћи јахању и борби и са 40 другова почео да се свети Турцима. Османлије су у свакој заседи видели попа Мартина.
= преузето, лист Новости
________
Планине југоисточне Србије су право чудо. Обилазио сам неке од њих уз помоћ мојих јужњачких пријатеља пре неколико година, и чуо разне приче о поп Мартину и хајдук Рајку, о тим плановима и мапама о местима на којима се наводно налазе скривнице; али то је област у коју се - због природе којом се обавља - тешко продире, јер трагачи се баве илегалним стварима, далеко од очију јавности и упуштају се у авантуре са смртним исходом. И веома су неповерљиви према радозналцима, сумњајући да су људи полиције или тајне службе. Није постојао само поп Мартин, постојали су и други српски монаси, који су преко дана носили мантије, а онда се ноћу пресвлачили и постајали хајдуци. Такву сам једну причу чуо у раданском селу Ивању, у којем је постојао релативно велики српски православни манастир за време турске владавине, где је игуман у исто време био и хајдучки харамбаша...
* *
Просечан грађанин Србије ушао је у 2006. са платом од 209 евра, али и зебњом за радно место. Зато што је просечан, чекају га рате разних кредита која је набацио на нејака финансијска плећа, а добитку може да се нада једино на лотоу или спортској прогнози. Док већина буде јалово маштатала о томе како да се до следеће Нове године одмакне од „упросечених” (наравно, на горе), једна врста Срба, а то су они са авантуристичком жицом, неће седети скрштених руку. С првим ведрим данима и лепштим временом, размилеће се по земљи Србији у потрези за скривеним благом које постоји у бројним причама и легендама. Они верују да га има и у стварности, па неће жалити времена и труда. Ако и ви спадате у авантуристе, пред вама је „почетница” која води до напрасног богаства. Знате ли шта се у америчкој историји подразумева под термином „Генерација`49”? Реч је о групи одважних момака са приобаља Атлантика који су се 1849. отиснули пут „дивљег запада”. Није то била никаква научна или владина експедиција (оне су тражиле Велики пролаз ка Пацифику у време док се Карађорђе пушкарао са Турцима). Реч је момцима који су `49 кренули у потрагу за златом и срећом, често немајући ништа више до револвера и ашова. Прве вести о златоносним жилама запалиле су Америку, па су хиљаде авантуриста кренуле истом стазом. Тако је створена легенда о „дивљем западу”, а становништво се коначно покренуло са обале Атлантика ка средишту континента. САД је деценијама тресла „златна грозница”. Оно што је за Американце био „дивљи запад”, данас је за Србе „заборављени исток”. Заборављен јер у Источној Србији људи једва састављају крај с крајем. ....
ЦЕНТРАЛНА СРБИЈАЗмије чувају тајнуУ стара времена се веровало да змијска легла крију закопано благо. Када су пре пар година змије истерале ученике из сеоске основне школе у селу Прићиловци, удаљеном пет километара југозападно од Алексинца, појавила се прича да су на том месту Римљани или Келти закопали драгоцености. Нико, међутим није смео да приђе, дуго времена се вајкало шта са змијрницима.Они трезвенији су указивали да су тунели можда настали вађењем угља или су служили за наводњавање, али се нико не сећа да је у овом крају постојао рудник, као ни тако напредан иригациони систем. Говорило се да је ту својевремено постојао древни римски град Рапина, те да је змије истрерала вода која је продрла у катакомбе или можда велика концентрација угљен-диоксида.Међутим, пошто није било коначног објашњења, шушкало се да је дошло време да змије открију велику тајну, чувану вековима. Испредале су се теорије да су испод школе, саграђене половином 10. века, тајни канали који воде до одаја са златом, да пролазе испод Мораве, повезују околна села. Мистерији је нарочито допринела чињеница да су виђене змије које нису карактеристичне за Србију, гмизавци чија су природна станишта наводно у Азији и Јужној Америци. (Преузето,одломци, блог Мале приче Гордана Бркића - Срби у златној грозници)
Као што видите, блогови и интернет су Мали Елдорадо, када је реч о овим темама, иако се о оном најглавнијем у тој делатности не пише конкретније... Што је донекле и разумљиво...
Нема коментара:
Постави коментар