O UMETNIČKOJ SLOBODI*
Istraživanje, eksperimentisanje, traganje za novim formama, proširenje polja tema u biti su književnosti, a i drugih umetnosti. Umetnik sputan dogmama ideologije izneveriće umetičku istinu jer uvek kalkuliše krajnjim rezultatom. Njegovo delo biće umetnički neuverljivo, lažno. Umetnik u Balzaku bio je jači od ideologa u njemu: umetnička istina je trijumfovala. Mihail Šolohov u ruskom socrealizmu, završio je svoj «Tihi Don» onako kako je diktirala sovjetska partija : glavni junak, Grigorije Melehov, predaje se sovjetskoj vlasti koja će ga prevaspitati ! Lažno, neuverljivo ! U drugoj verziji, Grigorije Melehov je slomljen čovek, tragičan, onaj koji je izgubio sve, kome je revolucija uništila dom i porodicu. Sovjetske vlasti će ga uhvatiti i streljati. Ali tu drugu verziju Šolohov je mogao da objavi tek kasnije kad je «tvrda linija» partije počela da popušta. Ipak , sam umetnički postupak , slepo pridržavanje normi tolstojevkog realizma nije dalo delo velike umetničke vrednosti. Ali njemu je valjda , laskalo, da ga zovu «Novi Tolstoj».
Roman «Tihi Don» izvršio je veliki uticaj na srpsku književnost, pre svega na delo Dobrice Ćosića. Slovio je kao « istina o ruskoj revoluciji ». Postavlja se pitanje : zašto su srpski pisci sledili loš primer ? Zar radi trivijalne, prolazne slave i udobnog života ? Sve se čini da nije tako. Sve se čini da je njima, u tim poratnim godinama bio blizak takav način mišljenja i oblikovanja umetničkih dela. Drugi put bio je trnovit, neizvestan. Oni su ga svesno izbegli. Glavni pisac i ideolog u poratnom periodu bio je M. Krleža. Miljenik komunitičke partije i Titov drug. Odsedao je u hotelu «Moskva» u Beogradu . Tu su mu srpski pisci dolazili na «poklonjenje».
Zapravo, dolazili su da ocene novi kurs partije i dobiju «zaduženja». Krleža je bio ovenčan slavom da je u njegovom delu «utemeljena marsisitičko – materijalistička misao ». R. Zogović , O. Davičo, Marko Ristić, Tanasije Mladenović, A. Vučo, D. Ćosić, A Isaković, pa književni kritičari ! . . . Dolazio je i mladi Branko Miljković. Tu je , verovatno, rekao nešto o «mudrom vođi» što mu je, kasnije, došlo glave. I ostao, zauvek, mlad u književnosti.
Književnička organizacija, Savez književnika Jugoslavije, imala je svoje kongrese, nalik na one partijske. Ljubljanski kongres, održan 1952. označen je u istorijama književnosti kao prelomni trenutak na kome je postavljeno pitanje umetničke slobode i odstupanje od dogmi socrealizma. Godina 1948. pa 1952. , sled događaja nije slučajan, a trebalo bi , valjda, da je obrnuto.U praksi , u redakcijama književnih časopisa i novina sede književni kritičari odani režimu i budno prate da se ne objavi neki kritički tekst koji odstupa od generalne linije partije.
Zalaganje za umetničke slobode pretvorilo se tako u farsu, u grubu igru sa najsvetijom istinom svakog umetnika. Još su pisci lansirali tezu « kako imaju dovoljno umetničke slobode da se izraze». Njima je sloboda u granicama socrealizma bila dovoljna !? A zna se , onaj umetnik koji kaže da ima dovoljno slobode, nije umetnik.
Istraživanje, eksperimentisanje, traganje za novim formama, proširenje polja tema u biti su književnosti, a i drugih umetnosti. Umetnik sputan dogmama ideologije izneveriće umetičku istinu jer uvek kalkuliše krajnjim rezultatom. Njegovo delo biće umetnički neuverljivo, lažno. Umetnik u Balzaku bio je jači od ideologa u njemu: umetnička istina je trijumfovala. Mihail Šolohov u ruskom socrealizmu, završio je svoj «Tihi Don» onako kako je diktirala sovjetska partija : glavni junak, Grigorije Melehov, predaje se sovjetskoj vlasti koja će ga prevaspitati ! Lažno, neuverljivo ! U drugoj verziji, Grigorije Melehov je slomljen čovek, tragičan, onaj koji je izgubio sve, kome je revolucija uništila dom i porodicu. Sovjetske vlasti će ga uhvatiti i streljati. Ali tu drugu verziju Šolohov je mogao da objavi tek kasnije kad je «tvrda linija» partije počela da popušta. Ipak , sam umetnički postupak , slepo pridržavanje normi tolstojevkog realizma nije dalo delo velike umetničke vrednosti. Ali njemu je valjda , laskalo, da ga zovu «Novi Tolstoj».
Roman «Tihi Don» izvršio je veliki uticaj na srpsku književnost, pre svega na delo Dobrice Ćosića. Slovio je kao « istina o ruskoj revoluciji ». Postavlja se pitanje : zašto su srpski pisci sledili loš primer ? Zar radi trivijalne, prolazne slave i udobnog života ? Sve se čini da nije tako. Sve se čini da je njima, u tim poratnim godinama bio blizak takav način mišljenja i oblikovanja umetničkih dela. Drugi put bio je trnovit, neizvestan. Oni su ga svesno izbegli. Glavni pisac i ideolog u poratnom periodu bio je M. Krleža. Miljenik komunitičke partije i Titov drug. Odsedao je u hotelu «Moskva» u Beogradu . Tu su mu srpski pisci dolazili na «poklonjenje».
Zapravo, dolazili su da ocene novi kurs partije i dobiju «zaduženja». Krleža je bio ovenčan slavom da je u njegovom delu «utemeljena marsisitičko – materijalistička misao ». R. Zogović , O. Davičo, Marko Ristić, Tanasije Mladenović, A. Vučo, D. Ćosić, A Isaković, pa književni kritičari ! . . . Dolazio je i mladi Branko Miljković. Tu je , verovatno, rekao nešto o «mudrom vođi» što mu je, kasnije, došlo glave. I ostao, zauvek, mlad u književnosti.
Književnička organizacija, Savez književnika Jugoslavije, imala je svoje kongrese, nalik na one partijske. Ljubljanski kongres, održan 1952. označen je u istorijama književnosti kao prelomni trenutak na kome je postavljeno pitanje umetničke slobode i odstupanje od dogmi socrealizma. Godina 1948. pa 1952. , sled događaja nije slučajan, a trebalo bi , valjda, da je obrnuto.U praksi , u redakcijama književnih časopisa i novina sede književni kritičari odani režimu i budno prate da se ne objavi neki kritički tekst koji odstupa od generalne linije partije.
Zalaganje za umetničke slobode pretvorilo se tako u farsu, u grubu igru sa najsvetijom istinom svakog umetnika. Još su pisci lansirali tezu « kako imaju dovoljno umetničke slobode da se izraze». Njima je sloboda u granicama socrealizma bila dovoljna !? A zna se , onaj umetnik koji kaže da ima dovoljno slobode, nije umetnik.
Miroljub Milanović
______
* Miroljub Milanović: POLA VEKA ĆUTANJA. Jedan pogled na srpsku prozu druge polovine dvadesetog veka, Edicija Braničevo, Požarevac, 2008, 125 str. ; 21 cm. Ovde je preuzet odlomak iz najnovije knjige M. Milanovića, sa str. 13-14, sa dozvolom izdavača
Нема коментара:
Постави коментар