СТЕВАН БОШЊАК: УТОЧИШТЕ

(Из истоимене књиге С. Бошњака, посвећене Лидији)

СТЕВАН БОШЊАК

УЧЕЊЕ ТРАГАЧА

Знасмо те пећине испред једног страшног тунела,

Често се поред њих играсмо

Јер у њима ницаше некакво опојно биље,

Лепог и доброг дејства.

Ту стално би топло,

Чак и при највећој студени напољу.

Око њих беше чудна али добра

И безбедна шума која се пењаше

Стрмим литицама увис.

Дрвеће је било широке крошње и непојмљиве лепоте

И безбедно би на њему, под њим и око њега,

Такво пре не видесмо

Између биљака беше мноштво храмова вресом обраслих,

Остаци Древних, рушевине корена планина

Развалине, што нам их Очеви оставише

Вапе сад кроз увелу тишину наших умова

Јер тада бесмо млади, сећања пред нама, пут пред нама

Све беше увијено у магличаста испарења, граница није било

У пријатној топлини, у тами бојеној благом светлошћу

Једне бројне и веселе републике душа,

Које љубичасте, љубичасто

Скакутаху око нас, љубичасти летећи другови

Прхћући при сваком нашем даху

Смејаху се због нашег страха

  

Да су дах и као дах да ће се развејати, по хладном дану

Долазеће рецесије. Говораху нам поверљиво крчећ блатишта

На путевима нашим да, кад у среду падне четвртак

Свет пропашће, па кренусмо на пут да спречимо пропаст Света.

Поводом ЗАБОРАВА / УР.*

Тапије постојања, камене књиге, нелажне... (Снимак ЗАВЕТИНЕ)

Нема веће даљине од заборава, написао је Милош Црњански. Хајде да пламичком одличних прича осветлимо ту таму!  (Васа Павковић, априла -маја 2006 у Београду, у предговору књ. Девет заборављених приповедача, Едиција Браничево, Пожаревац, 2006, стр. 7)

* * *
Показује се да је  српска књижевност истовремено неверовбатно конзервативна и заборавна.
Писац који се једном, обично за свог живота, није уписао у тзв. канон српске књижевности има мало шанси да, у будућности, његово дело буде прочитано. А још мање вредновано на прави начин.
Неки писци су тога свесни на време, отуда "гребу" и рукама и ногама да се, рецимо, упишу на листу добитника НИН-ове. Будућност им се се онда чини извеснијом.
Други писци, они којима до тога није стало, или се нагонски гаде разноразних "игара" на књижевној сцени свог времена, писци који су жанровски другачији (не смем да кажем оригиналнији) илки који интенционалније припадају неким другим парадигмама знања, чак и важним, и при томе су врхунски њени представници, немају у српској књижевности и њеној канонској парадигми никакве шансе. Или су им шансе изузетно мале...
     Итд.
     Ако је тачан овакав начин закључивања, ако је заснован на стварима и аргументима о којима се углавном ћути,  онда је тзв. српска канонска књижевност паклено место, а њени творци, саучесници и подупирачи, бетонски подупирачи програмираног заборава.
Службени Гласник је не тако давно громопуцателно најављивао  нову књигу Д. Ћ. као "наставак најимпозантнијег и најзначајнијег дневника у српској књижевности"!!!! (У туђем веку) док се такве књиге штампају и намећу по сваку цену са највиших места - колико других битнијих и релевантнијих рукописа чами у тами, на таванима, у подрумима, у мемљивим архивима и библиотекама?
    __________
        * Ур.  = Уредник "Заветина", М. Лукић