 |
| Пајкуско двориште, Звижд, друга Србија (фототека Заветина, лето 2011) |
Појединости
неважне, то су – кажеш,
сад кад
сводиш неке своје рачуне,
на које
више немаш право.
Откуда
толико покуде
за гнездо
на промаји
из кога
се винусмо?
Време,
ожиљак,
већ,
шири
сочива кроз решетке
заласка
сунца.
Изгрев,
и само
изгрев,
окреће
главу истоку
горњег и
доњег света.
Одсутни
нек се помену.
Овдашњи,
изашли из
растргнуте ноћи,
нек наизуст
изговоре
реч
покајну*,
после
које ће нас облити Сунце.
_________
* Ово
записах уочи нове 5.452 године.
Нема коментара:
Постави коментар