|
Мој Мирославе хвала на жељама... А
ја, ево започех, дан уписивањем у дневник... И
шаљем баш тако како је написано... Сирово без исправке:
"
Уз прву кафу...
Ево је, стигла... Скврчила се на отирачу и чека да јој отворим... Долазила је и ноћас, ал’ јадница пре него што сам је у дом примила, побеже главом без обзира... Припуцали гастарбајтери из прангија... Припомагали им и домаћи, ал’ нешто мало мање нег’ лане ли преклане... Гледам је... Тресе се ко куче на поздеру... Једва се у кућу увуче и седе крај шпорета да се огреје... Муца нешто о томе да су јој натоварили бригу што рекоше да ће да буде боља него све претходне... Ни мало дамски поче да шмрца и успут помиње да није она ништа крива за намет на вилајет... Проговори да, ако могу, сакупим паре да тужим оне горе за силовање... Буди бог с нама, које силовање? Па оно, процеди, што ти наплаћују... Телевизор не гледаш ал’ има да платиш, ел’ тако?- пита... “Јес вала, не гледам, ал’ могу да гледам нико ми не брани”, дробим у себи ко дробилица у каменолому... Па. и то што ћеш решење за пензију седам година после смрти да добијеш, ел’ то није оно без оно?- настави... “Па оно са пушењем на јавном месту... Рекли су да и то забраним, а за клечање ништа нису помињали, ако се добро сећам”... И таман хтеде још нешто, ал’ јој не дадох... “Ново сито на клин виси, а ти си нова, овде. Немаш још право гласа. Греј се ту и ћути. Не дам аконтацију на секирацију. Пусти ме, бре, ако Бога знаш, да бар кафу попијем. Да се разборавим...”
И тако... Ево мене где се вама јављам да је све под контролом, и ено ње где се раскравила, па се распрострла на све четири стране, стигла до чукљева, пење се ка бутинама... Ако овако настави, надоћи ће ко тесто, мало пре сумрака, до белог гркљана, а можда и предаљ више... Знам такве, пустиш их у кућу из самилости, а после неколико сати због њих не може да се дише...
И зато, док нас све не зајаши и почне да мамуза, пријатељи драги, држ’ те се, нек се свако за нешто увати, да нас одмах не избаци из седла...
Живи били и здрави, па и њу дуз дибидуз да преживимо и новој врата отворимо... Има дана за мегдана... Кад смо могли последњих четврт века, нема сада предаје... Идемо даље..."
ПС: Да не заборавим... За болести очију, рекоше да је најбоље млеко неке младомузне маме... Рекоше,
ал ја се бојим да је то неко прошло време...
ПСС: Да сте би живи и здрави и да код свих нас неке добре ствари које никако нигде у свом животу да углавимо, да коначно пронађу своје легало и жљеб...
Нада Петровић (Писмо из Крагујевца, 1. Јануар 2016.)
Нема коментара:
Постави коментар