Из Бележнице Мирослава Тодоровића

ВИЗИЈА

У спомен на Б. В.

Испод књижаре у центру града Издавачке куће која је била позната широм земље налазила се антикварница.  Догађаји у земљи која  се рушила  видели су се  и у књижари. Све мање купаца, све мање нових књига. Говорили се да ће се  Издавачка кућа приватизовати. 

Антикварница је била крцата. Доле су силазили купци и нови снадбевачи. Књиге су из својих библиотека доносили професори, градски писци, наследници који нису знали шта ће са библиотекама годинама скупљаним  и љубоморно чуваним у регалима.  Доносио сам и сам хрпе часописа и песничких збирки. На отпремници пословођа Зоран напише ком.100 Летописа…Цена колико дневне новине.
Ако неко жели, кажем Зорану, нека сам каже колико. Жао ми да бацим књигу, часописе.

Када се  нешто прода, књижара одбије своју зараду, ја одем у кавану „Галију“.

Сретнем професора Петровића носи књиге у антикварницу. Каже како његови не маре за књиге…Ко све не доноси? А купује се.

Купују студенти,купују и они што доносе. Каквих само књига има! Живо је доле у антикварници, горе у књижари све тише. Скупа је нова књига, криза се све више осећа. Фабрике затварају. Затварају се и књижаре. Пролазе дани, ратује се већ у Босни. Новине  крцате страшним вестима…

Антикварница све живља.  Сретнем се с новим директором, Божом. Поздравимо, похвалим како је антикварница спасоносни кутак, како сам спасио гомилу часописа и песничких збирки. Купују их највише студенти. Добро је, прате шта се данас штампа и пише. Добро је што ова антикварница постоји.

Неће дуго, каже Божо. Како?  Све ће она прегрмети, из дана дан је све живља.

Затварамо књижару и антикварницу, - каже.

Гледам се неверицом. Одлука је донета. Биће ту интернет књижара. Одеш, седнеш ко господин, укључиш комп и читаш шта се штампа у свету. У Шпанији, Француској, Енглеској. Ово је већ прошлост. Треба имати визију, Мирославе…

И затворише књижару, затворише и антикварницу.

Пословођа за мале паре откупи моје  књиге и настави посао на бувљаку. Издавачка кућа се ликвидира.

Књижара поста Бутик. Шљаште  венчанице.  Пролазе године. Прођем улицом. На излогу некдашње књижаре стоји Играоница, доле је Ноћни клуб.  

Пролазе године.

Осмехнем се, сетим  Божових речи: Треба имати визију

.

 2. Децембра 2015.

 Идем рано у чељусти бирократије, у општину. Пролазим поред некдашње књижаре. На излогу:

TUDORS NOW EVEN MORE DISCOUNTED MODELS

Суседна зграда негдашња робна кућа „Пионир“ у којој је одржаван сајам књига шљашти. SHOPPING CENTER.

Идем полако, мотрим, у слуху ми Божине речи како треба имати визију.

_____________

Традиционално признање Нишког сајма и графике ''Божидар Војиновић'' насловљено је тако у сећање на Нишлију, доброг човека и љубитеља књиге који је много учинио, као сарадник у ''Градини'', за њену популаризацију и афирмацију.

КАЛКУТА

Он је премазан свим мастима,а онда глеђосан. Свуда паше, као француски кључ, зна све  школе марифетлука.  Одређује, награђује, благосиља.И прди, и коло води. Све може нико му ништа не може…

Шетамо стазом, сећамо се.  И ја се сетих његових причања. „Ниједан писац није превођен у свету као ја. Сада ми излази књига у Индији.  Изашле збирке у Јапану, Кини, Турској, Грчкој…“

 Гости  из Индије, песник директор великог Фестивала поезије у Калкути.

Хоћеш ли да идеш у Калкуту? -  пита.

Ове године иде Г. идуће године,  спремај се.

Песме су му објављене у кинеским часописима. На хотелском апарату копира песме преведене у свету. Службеница копира с једне стране.Хрпа! Добро, ја ћу мрчити артију с друге.

Пуна ми торба његове  поезије. Јада се како  штампа неће да пише о томе како је после Павића најпревођенији.  Исток је освојен, на реду је запад. Био на студијском боравку у А. Њихов гост.Ове године стиже у госте песник његов домаћин. Превео му је књигу, награду доделио. На реду је север. Ирац  песник седи за столом, румен у лицу, задиркује Немца К.

Твоји су овде били 1914. па 1941. сада ти стижеш са поезијом. Свако време своје бреме носи, мислим.

А Шведска? питам. Ред је, време је… Је л се шалиш, ил озбиљно?

Више него озбиљно, кажем. Са радија музика. Пева Тереза Све се враћа, све се плаћа…

Г. прича како је Д. као човек власти помогао да се изгради Дом, помагао је фестивал, ред је да му се врати.

Сетих се како смо у СКЗ седели, слушао сам од умних људи казивања  о јадима што су све снашли. Књиге се штампају уз спонзорство. Милорад Ђурић, Лакићевић, Имењак Јосић, Ж. Павловић, Бранко В.,Ракитић, Жарко Команин, Ћулафић… улази Он, у журби је, кола су на улици, возач чека. Госпођа Рада В. секретарица  устрептала. Предаје му пакет са новим књигама. Књигу песама, дослије видим завршио крајем фебруара, штампана већ умарту.

Моја збирка већ четврту годину чека. Рада вели да је он обезбедио папир преко „Србија шума“.

Ја сам помагао овај фестивал, каже Ђ. у време када сам био министар. Ред је да  се штампа књига. И би књига.

У мом дневнику (исечак из новина) белешка да је Српска православна црква одликовала министра културе Небојшу Б. јер је дао средства за обнову Лазарице.

И Он  је помагао. Игуманија манастира Копорин дарује му дукат. Ми се фотографишемо, мотримо пејзаже.

Уме, зна, каже ми, Г. члан је Европске академије. Предложио га Мија.

Она прича да о скупљеном па изгубљеном новцу је само прича.

Срећемо се, поздрављамо. Изашла књига о њему. Корице, папир онај што сија. Како доликује.

У гепеку нових кола кутија са књигама. Кола лађа. Имаш ли, човече, радну собу у гепеку? Купатило? питам

Пусти то, него да   пошаљеш из Калкуте разгледницу.

СМРТ У ЛЕСКОВУ

Убио се пуцајући  из ловачке пушке. Учен човек, професор. Новине о њему писале, телевизија га снимала.  Вратио се у родно село, поваздан читао књиге, и писао. Убио се пре неки дан, као онај писац књиге „Старац и море“.

Зашто?

Ваљда је у тим књигао нашао зашто? Ено га како са читуље мотри како народ пролази улицом.

(Ариље, петак, 1. мај 2015.)

ХЕРОЈ

Улица Победе. Човек у инвалидским колицима, без ногу је, мотри како свет пролази.  На реверу јакне медаља. У жагору улице оре се весели гласови, чује кикот, звек потпетица, мрмљање, тече река народа, жубори…

Јак мирис парфема га каткад запахне,  потпетицe штекћу, мозак  пробијају.

Ћути, мотри. У картонску кутија од ципела падне понека новчаница. Метална, ретко папирна. Криза се осећа на сваком кораку…

Неко га рано сваког јутра овде довози, увече враћа.

На локалној телевизији, пре неки дан, говорио је  о својој судбини.

Бранио је земљу, страдао на Косову. Многи његови исписници су  погинули, он срећом  несрећно преживео. Одликовали  га медаљом за храброст.

Има пензију, али од ње не може да живи.

Борац овог рата, мобилисан, са радног места одведен. Није хтео да се крије, да бежи. Није…Није…

Народ пролази, тече река, мрмољи…

2015.

СЛАВАН ПЕСНИК

     Димитрије  М. песник,  негда уредник, директор, главни за културу у граду, прича о З. К. Отишао, горе, у престоницу, и сада га  свуда штампају. Награђују.   Сада је славан песник. Шта би било  да је остао овде? Ништа.

      Не може се одавде успети. Не може само поезија, треба и политика, везе, треба све оно чега овде, у провинцији,  нема.

2014.