СРОДНЕ ВЕСТИ

          СА камена на камен стају волови на стрмини и тескоби званој Сутјеска. Бирају понеко удубљење што га је на облом и клизавом камењу урезало време и вода Црњешког потока. Полети трупац, удара волове у ребра и ноге, тера им јарам за рогове... После недавне мале матуре, 15-годишњи Милош Пауновић полаже и први рабаџијски испит. Ко ту прође са трупцем "на влаци" - уписује се у одрасле и рабаџије Муртенице. Овде се рабаџилук учи одмалена и тако је откад се памти и сече јапија за кућу и друге грађевине, да се деца школују, па за трошак и мерак...- Кад заволиш волове и шуму ништа није тешко. А Пероња и Шароња паметни, научени, слушају ме - цеди кроз зубе ознојени Милош, доле на ушћу Црњешког потока у Белу реку.
          Тек стасалог рабаџију Милоша и три године млађег Драгомира Јаџића, што се цео дан ломатају низ поток, један од најстаријих рабаџија - Млађен Жунић (56), подсећа на горак хлеб:
          - Од Сутјеске не постији гори коловоз на Муртеници, у потоку је покретно камење, а са обе стране стене и опасности. Овуда сам од 16. године прошао хиљаду пута! Нема на мени дела тела где ме није ударио во или балван?! А знате ли шта је црње од црног гаврана? Па, рабаџија и миражџија!
          Нису рабаџије Муртенице на гласу само по спретности и издржљивости у врлетима планине, већ и по солидарности и другарству. Показала је то и недавна моба, старински начин испомагања у раду, са 11 воловских запрега, код 21-годишњег Милана Жунића.
          - Нема другог пута, па смо из два километра удаљене шуме Јелав низ Сутјеску на камионски пут довукли тридесетак кубика грађе. Па, кад бих ја то сам извукао, могу у гори само да плачем? - казује Милан предвече, кад су од умора и врућине попадали и волови и људи.
          Планинци вични свакој невољи и муци
          Сабрале се рабаџије из фамилија Жунићи, Јаџићи, Дрндаревићи, Пауновићи, Ватазовићи, Милићевићи. Поред оних из засеока Јагњила у Кућанима, где готово свака друга кућа гаји волове, дошли и са друге стране планине, са Марића реке из Негбине.
          - Боси су ми волови, нисам их поткивао, али сам морао доћи. Заслужили су то Милан и његов покојни отац Василије. А без слоге и мобе се у овим гудурама не може опстати - подсећа Љубомир Пановић, који је на моби вукао и трупце од по кубик и по.
          ОБУЋА ВОЛОВА - 5.000 ДИНАРА
          ОБУЋА волова - металне плоче и руке поткивача - коштају 5.000 динара. Кад су "на влаци", обућа им траје месец и по дана, а невоља нас је научила да у шуму носимо поткивачки прибор, па заменимо плочу на копитама волова или зачас направимо јарам, уместо сломљеног, казују у тренуцима предаха Зоран Дрндаревић и Милојко Ватазовић.
          Најмлађи рабаџија Милош Пауновић на коловозу Сутјеске
          ЗАПРЕГА ЧУВА ПОДМЛАДАК
          - ЗАПРЕГЕ су незаменљиве у појединим деловима планине, а чувају подмладак и стабла четинара и букова и зато су у предности над чекрцима трактора и тегљача који ојаде гору. Пар добрих волова за вучу кошта и до 4.000 евра, а најбољи су старости пет-шест година и са око 15 товара тежине - тврде у Кућанима.
                   = извор: Новости